Баба и деда не дају унучиће

Пирот – Тринаестогодишња Ивана, десетогодишњи Влада и осмогодишња Тања Антић из села Црвенче код Пирота живе код бабе и деде по оцу. Ових дана, уз помоћ родбине, покушавају тамо и да остану. Иако им је, после очеве смрти, тетка постала старатељ, Центар за социјални рад покренуо је поступак да смести децу у хранитељску породицу. Мајка их је напустила пре пет година.

Ивани, Влади и Тањи отац је умро 8. августа прошле године. Данас је парастос, после којег би требало да буду одведени из куће у којој су се родили и у којој живе, тврде рођаци. Против смештања у хранитељску породицу су и деца и родбина.

Мале Антиће отхранили су баба и деда помажући свом сину. Дочекују нас у дворишту у коме је омања кућа и помоћни објекти за стоку. Не крију своју узнемиреност. Бака Виторија (75) црном марамом брише сузе. Деца седе једно поред другог на клупи.

– Сина сам изгубила, одведу ли децу, за нас нема живота. Од када су се родили, бринем о њима. Храним их, купам, перем, јер им је мајка стално лутала и била пијана... Стари смо и они су сада нама потребни – плаче бака Виторија милујући своје унуке.

Ништа боље се не осећа ни деда Будимир (79). Дрхти му глас док покушава да нам каже колико му је тешко.

– Они су наши, имају породицу и не дамо их ником – одлучан је Будимир.

Ивана је најстарија и у септембру ће кренути у осми разред. Каже да не жели да напусти своју родну кућу. Она и њен брат и сестра су међу шеснаесторо деце у Црвенчу, које има стотинак становника.

– Не желим да идем. Овде имамо добро друштво. Отац нас је овде оставио... Баба и деда су нам потребни. Збунило нас је то што хоће да нас одведу – говори Ивана у име својих најрођенијих додајући да им није тешко да иду у школу у суседно село.

Антиће подржава њихова ћерка Славица и зет Драган, који живе у суседном селу. И они су, како кажу баба и деда, увек помагали око подизања деце. Славица тугује за братом. Показује решење према коме је прошле године постала старатељ деци.

– Они су моја утеха за братом. Не знам одакле им идеја да их воде. Уместо да сви они који су им обећали помоћ то и ураде, сада покушавају да их отргну од нас. Кажу да нема овде услова да пристојно живе, а потребно је само мало да би се направило купатило. Скромно живимо, али не желимо да их воде у непознату породицу – каже нам Славица, додајући да су деца у неколико наврата добијала једнократну помоћ од општине и других добротвора, али да је то нередовно и недовољно. Славицу подржава супруг Драган, који тражи помоћ свуда у граду.

– Не слажемо се да их одведу и још нам кажу да нисмо обучени да се старамо о њима, а и моја жена и ја имамо двоје деце. Смешно је и не знам шта им је циљ – револтиран је Драган. Каже још да деца са мајком не контактирају. Најављује и да ће му мештани прискочити у помоћ, уколико покушају да их одведу.

У Центру за социјални рад покушали смо да сазнамо каква је даља судбина малишана. Они кажу да је поступак у току и да стручни тим још увек одлучује. У овом тренутку не могу да дају било какве информације, а које би могле да наруше поступак смештаја деце у хранитељску породицу.