Ради оно што се од тебе не тражи и појави се тамо где те не очекују

Оно што се прво запажа на новим издањима новосадског „Прометеја” јесте упечатљив дизајн корица које су разнобојне, разигране, уметничке, летње, а сличних су и сижеа.

„Нисмо баш у јеку лета, мислим се, а кофер ми је прегломазан”, каже нараторка романа пољске књижевнице Барбаре Клицке у краткој и духовитој прози „Бања”, који је превела Милица Маркић. Одмах по доласку у бању, главна јунакиња упознаје ново друштво, али и прастари ентеријер хотела у који је смештена. Телесност је у првом плану на сваком кораку, масирана тела, болна тела којима је потребна помоћ. То су разлози да се враћа у прошлост, да се сећа слика детињства, ништа мање мучних.

Барбара Клицка (1981), пољска је песникиња, сценаристкиња и рецензент, она пише и текстове за музичке групе и бави се културном анимацијом. Њена поезија преведена је на више светских језика, а овај њен први роман „Бања” номинован је за неколико награда и такође је превођен.

„Човек који је схватио све” роман је британске драмске и прозне ауторке Дебре Леви, а превела га је Александра Ђуричић. Прво поглавље отварају збивања у Лондону 1988. године, када Саул Адлер доживи саобраћајну несрећу и заради безазлену посекотину. Тренутак непажње десио се због неиспаваности и ноћних припрема за предавање из психологије о диктаторима, које је започето причом о Стаљину. Диктатор је, наиме, флертовао са љубавницом добацујући јој комадиће хлеба преко стола. Саул Адлер самим собом повезује ту западну причу, љубав према „Битлсима” и једној Џенифер, са источнонемачком, јер он, поред осталог, истражује културу опозиције током успона фашизма тридесетих година 20. века у Немачкој, као и омладински покрет пацифиста „Борци рунолиста”. Ови омладинци били су противтежа Хитлерјугенду, а пре инвазије на Пољску певали су: „Наша песма је слобода, љубав и живот, ми смо Борци рунолиста.”

Жуан д’Утрмон (1954), романописац је и потомак угледне белгијске грофовске породице. Рођен је у Бриселу, где је студирао сликарство. Поред ликовне уметности, више од 30 година бави се књижевношћу, као и позориштем, писањем сценарија за анимиране филмове и текстова за музику. Предаје инсталацију и перформанс у Школи графичког истраживања. Његова два главна животна принципа су: ради оно што се од тебе не тражи и појави се тамо где те нико не очекује! Ова помало ексцентрична биографија аутора донекле је важна и за разумевање његовог романа „Јуда са дворишне стране”, у преводу са француског Љиљане Матић. Иронично, Јуда живи у Едену, рајском врту усред једног белгијског града, а његов однос са Свевишњим исписује странице једне нове Свете књиге, нових заповести...

Бала је уметничко име под којим пише словачки писац Владимир Бала (1967), чија проза „открива дубоки немир и страх од живота у свету апсурда и спољних непријатеља”. У роману „Велика љубав”, у преводу са словачког Зденке Валент Белић, Бала подсећа на Кафку. Његов главни јунак презива се Андрић, депресиван је и мрачан лик, толико уроњен у бесмисао, да је своје партнерке укључивао у круг пријатеља, чиме је доприносио заједници, али не и „великим љубавима”.

„Радите мало, али зашто бисте радили више? Ваш рад је бесмисленији од већине других послова. Ваша судбина зависи од спољашњих околности, од оног како ће на изборима одлучити изманипулисана маса. А масама више не манипулишу медији, у данашње време масама манипулишу идиотска мишљења дискутаната на дебилним форумима на интернету. Ништа више не зависи од историчара, политиколога, економиста, социолога...”, каже овај нихилиста.

„Тамо где постоји опасност, расте и оно што спасава”, Хелдерлинова је мисао као мото романа „Стотину дана без Лили”, белгијске књижевнице Алијенор Деброк (1983), који је са француског такође превела Љиљана Матић. Нараторка Линда читаоца води на једно путовање кроз Русију, Париз и Америку, она трага за изгубљеном сестром близнакињом Лили, постављајући питања о самој себи као жени и о правима која жени припадају.