Недеља, 25.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ДЕЈАН РИСТИЋ, директор Музеја жртава геноцида

Хрватско усташтво је аутономна и аутохтона идеологија

Данашње генерације немају одговорност за зло које се догодило од 1941. до 1945, али и те како могу бити одговорне за извртање чињеница, негирање злочина или њихову минимизацију
(Фото Н. Марјановић)

Након што је обелодањено да Влада Хрватске није дозволила председнику Вучићу да посети Јасеновац, нама у Музеју жртава геноцида јављали су се многи потомци страдалника тог логора, чак и ретки преживели. Питали су да ли то значи да су и њима убудуће забрањене посете, да је непожељан свако ко долази из Србије. Напротив, сматрам да ми сви сад треба да кренемо ка Јасеновцу. То место ће у пијететском смислу бити наше само док смо тамо присутни, док као достојанствени потомци сведочимо универзалну трагедију српског народа, односно историјско искуство геноцида почињеног над Србима у НДХ. Зато смо, поред осталог, упутили иницијативу Министарству просвете да се у програме рекреативних настава, ученичких екскурзија и студијских путовања уврсте историјски и сазнајно најзначајнија места страдања српског народа у Другом светском рату, у земљи, региону и Европи, каже у разговору за „Политику” Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида.

Како истиче, поменута одлука званичног Загреба задрла је у најболније питање српско-хрватских односа, које је деценијама гурано под тепих, а сада је еруптирало на најизазовнији могући начин.

„То видимо и по реакцијама релевантних светских институција с којима је музеј у контакту. Многи су, да тако кажем, загрмели на Хрватску, не само јавно већ и кроз дискретне дипломатске канале јер су се власти у Загребу огрешиле о поштовање цивилизацијских тековина, ускративши председнику Србије право да посети највеће стратиште свога народа. Уосталом, не постојe ни прописи, ни норме, али ни ваљани изговори због којих би се потомку жртава три пута онемогућила приватна посета једном таквом месту”, истиче Ристић.

Били сте у одређеној мери укључени у организацију председникове посете Јасеновцу, још од првог покушаја реализације у септембру прошле године. После свега што се минуле седмице издешавало, какве би даље потезе ваљало повући?

Наше је да останемо прибрани, без претераних емоција и непримерених речи. Да „Јутарњи лист” није обелоданио читаву причу, српска страна ни овог, као ни претходна два пута, не би о томе известила јавност. Сада када је званични Загреб под одређеном врстом чак и међународног притиска да председнику Србије омогући несметан приступ Спомен-подручју Јасеновац, примерено је и одговорно с наше стране да хрватским властима оставимо простор да изађу из ове крајње непријатне ситуације у коју су сами себе довели. Чули смо да премијер Пленковић каже да ће посете бити, али не у наредних 60 дана. Није проблем, ако се чекало 77 година да највиши званичник Србије посети Јасеновац, сачекаће се још који месец.

Зашто се хрватска страна тако усрдно труди да тему Јасеновца, како сте рекли, гура под тепих?

Та тема, нажалост, отвара странице најдубљих понора хрватске повести. А корени геноцидне намере према Србима у Хрватској сежу до дубоко у 19. век. Из делова ондашње хрватске политичке и културне елите нескривено је агитовано како „Србе треба клати и маљем затирати”. Да би геноцид, као ултимативни и апсолутни злочин био могућ, нужно је да му претходи дуготрајна индоктринација чији је циљ да се будуће жртве дехуманизују, да се сведу на штеточине које је оправдано и пожељно истребити. Режим који су успоставиле хрватске усташе отелотворио је ту и такву мржњу коју је спроводио читав државни апарат. Систем концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу, у историјском и симболичком смислу, јесте био епицентар страдања Срба, Јевреја и Рома, али се не сме сметнути са ума да је од 1941. до 1945. геноцид вршен на читавој територији Независне државе Хрватске.

Може ли се закључити да је НДХ била „најбољи ђак” нациста и Хитлерове Немачке?

И више од тога. Хрватско усташтво је аутономна и аутохтона идеологија. Када бисмо рекли да је НДХ плод нацизма и фашизма, неправедно би је ослободили доброг дела одговорности. НДХ је била једина државна творевина у Другом светском рату, осим нацистичке Немачке, која је самовољно, самостално и без било чије помоћи формирала логоре смрти и њима управљала. Павелићев режим јесте користио искуства Немачке и Италије, али их је издигао до нивоа апсолутног зла. Тај елемент бестијалности и уживања у наношењу бола жртви пре егзекуције није постојао ни код нациста.

Да ли се о Јасеновцу учи у хрватским школама и на који начин?

Један од могућих одговора на то питање огледа се и у чињеници да је хрватско Министарство просвете и науке у мају послало допис школама да, после периода пандемије, поново почну да доводе ученике у Спомен-подручје Јасеновац, где би се, како је наведено, детаљније упознали с феноменом Холокауста. Тим поводом сам ресорном министру упутио писмо с примедбом зашто је фокус на Холокаусту, када су најмање 65 одсто жртава јасеновачког система логора чинили Срби, од 16 до 17 одсто Роми, а око 15 одсто Јевреји. Очигледно, намера је да се форсирањем меморијализације жртава искључиво једне етничке скупине прикрије суштина Јасеновца. Ту суштину је још драстичније промашио италијански амбасадор у Хрватској Пјерфранческо Сако, који је у априлу ове године, приликом одавања поште страдалима у Јасеновцу, истакао како изражава солидарност са – хрватским народом. Одмах сам реаговао протестним писмом због овог прворазредног скандала којим је нанета јавна увреда свим жртвама и њиховим потомцима.

Колико се у свету уопште зна о геноциду над Србима у НДХ?

Ми смо претходних деценија, свесно или несвесно, пропустили да интернационализујемо тему геноцида почињеног над Србима у НДХ и сада се на томе убрзано ради. Настојимо да чињенице стигну на што више адреса, посебно тамо где се дефинишу образовни програми, где се доносе политичке одлуке и одакле се утиче на формирање ставова јавног мњења. С друге стране, Музеј жртава геноцида током три деценије постојања чинио је све да чињенице о геноциду и злочинима против човечности буду предочене што широј јавности. Публиковали смо више од 180 научних студија, продуцирали на десетине изложби, документарних и документарно-играних филмова, организовали на хиљаде образовних програма и наступа у медијима. Стварање заједнице знања јесте једна од наших основних дужности као матичног музеја Републике Србије за неговање културе сећања на жртве геноцида почињеног над Србима, Ромима и Јеврејима и јединствене институције те врсте у Источној Европи. Посебно смо посвећени дијалогу са онима који другачије мисле. Уколико желимо да наставимо да живимо као добри суседи или у оквиру ширих интеграција, нужно је да дођемо до заједничке спознаје зашто се догодио Јасеновац и које нам је све трагичне последице оставио. Као што је у више наврата говорио патријарх Порфирије, управо Јасеновац треба да буде место помирења Срба и Хрвата. Данашње генерације немају одговорност за зло које се догодило од 1941. до 1945, али и те како могу бити одговорне за извртање чињеница, негирање злочина или њихово минимизирање.

Када се говори о култури сећања, утисак је да је раздобље након Другог светског рата дуго било оптерећено бременом идеологије?

Антифашизам је цивилизацијско опредељење српског народа. То је вредносни суд и опредељење, а не идеологија. Нарочито не ексклузивно левичарска. Наш проблем је што смо са социјализмом одбацили и антифашизам, несумњиво позитивну историјску тековину. Други су је пак пригрлили са одушевљењем до те мере да је премијер Пленковић поводом обележавања 80 година устанка изјавио како је хрватски народ дао значајан допринос победи над фашизмом. Ми смо као музеј реаговали отвореним писмом, позвавши га да нас упути у чињенице које нам нису познате. Уједно смо га подсетили на то да није постојао хрватски, већ југословенски антифашистички и ослободилачки оружани покрет у коме су припадници хрватског народа, насупрот Србима, чинили мањи део, те да је једини аутентични хрватски покрет оружани покрет у Другом светском рату био онај усташки. Истина јесте да је тај покрет дао значајан допринос у Другом светском рату, али јачању нацизма и фашизма.

На почетку сте поменули иницијативу Музеја жртава геноцида у вези са организованим школским посетама бојиштима и местима страдања српског, ромског, јеврејског и других народа у Другом светском рату. Који су незаобилазни топоними на тој мапи?

На ширем, југословенском простору, универзални симбол страдања је без дилеме Јасеновац. У Србији, то је стратиште у Јајинцима. Затим Кадињача, Бубањ, Слободиште, Јабука код Панчева, гробље стрељаних у Краљеву... Шумарице су пример добре праксе континуираног сећања, захваљујући, између осталог, „Крвавој бајци” Десанке Максимовић и амблематичном споменику Миодрага Живковића. Овом приликом бих нагласио и то да је, имајући у виду изазове с којима се суочавамо као држава и друштво, нужно да најпре дефинишемо политику памћења. Из ње проистиче култура сећања јер не можемо неговати сећање на оно о чему недовољно или ништа не знамо. Узмите, на пример, Битку на Козари, чију осамдесетогодишњицу управо обележавамо. Ова епопеја је у ширем српском етничком корпусу готово потпуно заборављена, а реч је о можда и најблиставијем одјеку видовданске етике у 20. веку. Око 3.500 припадника Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, махом Срба, штитило је 80.000 српских цивила у збегу, борећи се против десетина хиљада до зуба наоружаних и за злодела врло мотивисаних Немаца и хрватских и муслиманских усташа. На самој планини или касније у систему концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу, као и на другим губилиштима страдало је око 40.000 цивила, међу којима је било око 12.000 деце. О том ужасном злочину Музеј жртава геноцида приредио је изложбу која је тренутно у Меморијалном музеју на Мраковици, на Козари. У септембру ће ова поставка с мноштвом аутентичних, потресних експоната бити представљена и у Београду.

Да ли интензивно подсећање на трагичну прошлост, која је деценијама потискивана у заборав, може да разгори мржњу и жељу за осветом?

Напротив, циљ је да се интензивира саосећање, сапатништво, да се пробуди свест да трагедије које су се догодиле српском народу не смеју никада и никоме да се понове. Ретки су народи којима је историја поверила мисију да, сведочећи о властитом страдању, истовремено посведоче о универзалном страдању људског бића у драматичним раздобљима повести. На тај историјски и цивилизацијски зов не смемо да се оглушимо. И друго, не мање важно, само наоружани знањем о прошлости, можемо да на најцелисходнији начин одговоримо свим идентитетским и геостратешким изазовима с којима смо суочени. Без истинског утемељена у објективном познавању прошлости и сопственом идентитету бићемо ништа друго до безоблична, обезличена аморфна маса погодна за различите покушаје идентитетских и других (пре)обликовања.  

Коментари28
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Dragomir Olujić Oluja
Dr Bogoljub Kočović (bivši četnik, Srbin iz Minhena) i dr Vladimir Žerjavić (yu-stručnjak u UN, Hrvat), neovisno jedan od drugog, u svojim demografskim analzama popisa stanovništva 1921. i 1931. te procene za 1941. (popisa nije bilo zbog rata) i popisa stanovništva u FNRJ 1948. pokazuju da na teritoriji NDH (BiH, Hrvatska) „fali“ iz svih razloga (prirodne smrti, smrti zbog teških uslova života, pogibija u ratu, iseljavanja u svet, kolonizacije u Vojvodinu...) oko 450.000 Srba...
Milica
Popisi 1921, 1931 daju rast 2.3 % godisnje. Po popusu 48 nedostaje 2050 000
Aco
Da li nam treba Muzej genocida da bi jasenovackih 700 000 mucenika sveo na 40 000, manje od Tudjmanovih 70 000?
Драгиша
Текст мора да се чита пажљиво и са разумевањем. А у тексту пише да је у току битке на Козари и касније у Јасеновцу и другим губилиштима страдало 40.000 цивила, од тога 12.000 деце.
Aleks
Yad Vashem je nedavno jasno odbacio Zurofofu tezu da je u Jasenovcu ubijeno 700 000 ljudi. Tu objavu je prenela i Politika. Jasenovac nije ništa manji zločin ako se i ne dodaju nule u broju ubijenih u tom logoru.
Прикажи још одговора
Професор др Драган Павловић, Париз
Evo umanjivanja zrtava, gospodin kaze: "... у систему концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу, као и на другим губилиштима страдало је око 40.000 цивила". To tvrde i Hrvati. Medjutim, kako sam mu vec pisao, regresiona linija na broj stanovnika Jugoslavije posle 1. sv. rata, kad se ukljuce i sve hipoteticne migracije, pokazuje IPAK! nedostatak od 500 do 700.000 stanovnika u 1945. godine, kao totalni demografski gubitak, naravno. Gde su oni nestali?
popchulle
[email protected] Cifra Srba stradalih u WWII od ratnih dejstava, bolesti i starosti, kao i onih koji su emigrirali je poznata - oko 100.000. Činjenica je da između popisa '31. i 48. fali više od milion Srba koji su prema demografskim podacima trebali biti tu, naravno kad se iz broja popisanih isključe muslimani koji su se izjašnjavali kao Srbi.
Aleks
Ne mislite valjda profesore da su na prostoru Kraljevine Jugoslavije tokom rata samo Srbi stradavali? I da su Svi Srbi samo stradali od ustaša? Koliko je Srba stradalo od Nemaca? Koliko u borbama kao partizani? Koliko je Srba stradalo u borbama kao četnici? Koliko je Srba stradalo kao žrtve borbenih dejstava zaraćenih strana? Koliko je Srba umrlo od bolesti, napr. kolere, tifusa tokom rata? Sve to treba da se uzme u obzir ako želimo da budemo ozbiljni.
Прикажи још одговора
Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Зашто се мешате човеку у његов приватни живот? Његова приватна ствар је где је хтео да путује, а ствар сваке државе је да одобри или не улазак приватном лицу. Или, ипак, није било приватно?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.