Понедељак, 26.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ИВАН ИВАЊИ, писац

Желео сам да опишем нашу земљу, век који сам доживео

Занима ме тај ретки тип експерaта који су верни струци, иначе никоме. Нисам сигуран да ли да им се дивим или да их презрем
Иван Ивањи (Фото лична архива)

Нови роман Ивана Ивањија, поетског наслова – „Усамљеност мањине”, (у издању „Лагуне”), прати Томија, банатског Мађара, од његовог детињства захваћеног Другим светским ратом, преко богате интернационалне каријере успешног економисте у сарадњи са западнонемачким партнерима па до старости коју проводи као амерички грађанин. Као и код других Ивањијевих ликова, и кроз Томијев животни пут одсликава се историја. У Новосадској рацији страдали су му најбољи другови, после рата гледао је како Мађари од повлашћеног положаја постају мањина. Он је био Југословен који се развијао заједно са друштвом у развоју. Можда је од Томијевог занимљивог односа према женама, Евама или онима од кова Лилит, још интригантнији однос према његовом оцу, стручњаку који је био хапшен у свакој власти, али који је мирно настављао да ради свој посао, у издвојености, у усамљености…

Ваш главни јунак је Мађар. Како се мењао однос према положају Мађара у Краљевини Југославији, па за време Другог светског рата у Војводини, а затим у социјализму?

Управо на то сам желео да укажем, на нашем простору иста нација час је већина, час мањина. У краљевини су Мађари имали своју штампу, али нису више школе, због тога нису били заступљени у властима. За време окупације у Бачкој, били су газде, у Банату су боље стајали од Срба, али горе од Немаца. После рата је био бонус ако си члан мањине, а добар и послушан. Желео сам да опишем развој пре свега наше земље, али и света, век који сам доживео. А пошто је за то јунак неопходан, а мени досадиле приче у којима су Јевреји јунаци, узео сам Мађара да посматрам догађаје његовим очима. Томи никако није типичан наш војвођански Мађар, него индивидуалиста, самотњак по природи, па и породично.

Да ли вас заправо променљивост односа према нечему што је људски идентитет добијен рођењем подстиче на то да сагледавате судбине апатрида?

Имам проблем са појмом људског идентитета. Мислим да човек жели да буде део јата, крда као већина животиња. Боље се осећа у групи, то му одређује идентитет, национални или религијски, што би било у реду да крдо не мора да има предводника, вођу. Исто важи за курјаке, за дивље свиње, за птице летелице и за људе. Ретким индивидуалцима,

самотњацима, такав идентитет није потребан, он има свој неприкосновени, јединствени, лични идентитет. Мислим да сам ја такав. Значи, нисам апатрид, јер апатрид је неко ко је избачен из свог „идентитета” у неку туђину. Ако нисам, не значи да ме као писци такви не занимају, напротив. Најрадије бих рекао „дапаче”, али лектори у Србији то не би дозвoлили, јер је „хрватизам”.

Томијев отац био је професионалац, а био је хапшен три пута, под различитим властима и свакој је служио без поговора. Каква је разлика између овог типа људи и оних који се прилагођавају новим условима из идеолошких и других разлога?

Занима ме тај ретки тип експерaта који су верни струци, иначе никоме. Нисам сигуран да ли да им се дивим или да их презрем. То је Томијев однос према свом оцу.

Важан лајтмотив романа је тренутак када пријатељ пријатељу, у надолазећем национализму каже: „Ниси наш.” Да ли се лако постаје туђин или је прихватање ионако била илузија, где је човек способан да воли само себи сличног?

Доживљај који с правом називате лајтмотивом готово од речи до речи као Томију у књизи догодио се мени. Иначе Томијева судбина не личи на моју, али ја сам заиста стајао са другом кога сам сматрао својим најбољим пријатељем на надвожњаку код Аутокоманде и посматрао колону тенкова како грми са топовским цевима упереним на запад. Он је био врхунски интелектуалац, познати песник, говорио и читао неколико европских језика перфектно. Наравно да сам знао да је Србин, али све до тог разговора за нас је национална припадност била споредна. Први пут се показао као великосрбин, што је свачије право, али ме пренеразило што ми је рекао да га не разумем, јер „нисам њихов”. Ретки су још живи припадници наше генерације који би могли препознати ко ми је послужио као узор за тај лик, али ја овде његово име нећу открити.

Како у том светлу прилагођавања новим околностима видите српске чувене надреалисте који су такође део ваше приповести?

Ујак моје покојне жене код кога је она одрасла, јер јој је мајка рано умрла од туберкулозе, а отац као комуниста стално био у затвору, био је Радојица Ноје Живановић, сликар и један од теоретичара надреализма. Већ и због прича о њему покрет ми је био познат. После рата ми је Александар Вучо био нека врста очинског пријатеља који ме љубазно форсирао. Због тога их волим, разумем, али као писац ја нисам близак том правцу, бојим се да сам суморан, традиционалан реалиста. Имао сам прилику да упознам три писца окићена Нобеловом наградом, Гинтера Граса, Хајнриха Бела и Иву Андрића, коме сам имао част да помало и секретаришем. Грас, који ми је другарски био најближи, литерарно је најдаље од оног како ја пишем, а врхунац ми је Иво Андрић са оним волшебним, неописивим описима и атмосферама које уноси у свој тип реалистичког писања.

Томи је у детињству сведочио Новосадској рацији, злочину његове нације. Да ли нас и овако тешки злочини терају на издвојеност и усамљеност?

Новосадску рацију сам доживео и те дане провео код свог стрица ожењеног Немицом, тако да сам се радовао што не морам да идем у школу. Становали смо две куће удаљени од Бановине, на том „отменом” месту рацију нису вршили жандари, него стари професионални полицајци сасвим учтиво. Појма нисмо имали шта се догађа на стотинак метара од нас, све сам сазнао тек кад сам поново кренуо у школу. Ипак је то у сећању за мене цензура у животу, потресан догађај који сам често описивао у својим књигама. Овом приликом ме занимало да тај злочин посматрам из перспективе Мађара мојих година и до које мере га мучи осећање да су зло починили његови сународници. Нимало није крив, није ни његов отац, али ипак осећа неки терет. За мене је све то узбудљиво питање и са данашње перспективе питам до које мере психолошки, свакако не правно и стварно, нас Србе и грађане Србије оптерећују злочини који су починили људи у српској униформи и са српским кокардама. Одговорни су само појединци којима се злочин или нечињење, кад би злочин могли да спрече, конкретно може доказати, па ипак… Мени је то страшно, ја сам био резервни официр те армије из које су били официри са Ратком Младићем на челу.

Сећате се Другог светског рата. Ових дана многи се прибојавају нових, већих, сукоба. Шта каже ваше искуство у дипломатији?

То што сам преводио на важним сусретима и неколико година био дипломата не даје ми предност у схватању опасности у којој се човечанство налази, брине ме као оца, деду, прадеду. Подсећам на то да су за време Другог светског рата све три велике силе, Хитлер, СССР и западни савезници на челу са Америком, поседовали страшно оружје, бојеве отрове, бактериолошке могућности напада, али нису ни помислили да га употребе, јер би друга страна могла да одговори. Можда велику наду пружа управо ситуација у којој протагонисти имају могућности да разоре пола света или нехотице и сав живот на планети, а без гаранције да друга страна неће стићи да одговори.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.