Понедељак, 08.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЂАЧКА ПУТОВАЊА – ПРОПУШТЕНЕ ПРИЛИКЕ ЗА НЕГОВАЊЕ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА

Екскурзије обилазиле Беч и Краков, заобилазиле Маутхаузен и Аушвиц

Наставници историје подржавају иницијативу да се локалитети који сећају на жртве геноцида уврсте у обавезне програме ђачких путовања, најпре по Србији, па и у иностранству
Маутхаузен (Фото EPA/C.Bruna)

Наставници историје листом подржавају иницијативу Музеја жртава геноцида да се обиласци места ратних злочина и злочина против човечности уврсте у обавезне програме ђачких путовања. Сагласно тврде и да су жртве терора, геноцида, Холокауста дуго запостављана тема, а примећују да на њу пажњу спорадично скрећу дневнополитичка збивања, уместо константни системски покушаји да се допринесе развоју свеопште културе сећања.

Најаву просветног врха да ће идеја матичне музејске установе у Србији одговорне за неговање културе сећања на жртве геноцида у току Другог светског рата бити и реализована неки наставници поздрављају, други сумњају да ће се ишта променити, трећи подсећају да, донекле, посете стратиштима, губилиштима, спомен-подручјима већ јесу део праксе.

– То што се одлазећи министар просвете сагласио с предлогом Музеја жртава геноцида ништа не значи. Да би иницијатива постала део обавеза школа, она мора да постане део правилника. Тренутно за највећи део ђачке популације није могуће организовати обиласке меморијалних центара изван Србије јер само матуранти средње школе могу да иду на екскурзије у иностранство. У зависности од дестинације, ако путују у Италију или Аустрију, могли би да планирају посету локалитету који сећа на жртве геноцида. Рецимо, да крену у северну Италију и успут у Хрватској дођу у Јасеновац, намеће се питање безбедности. Мада, ако би екскурзије биле благовремено и уредно најављене, можда би првих неколико организованих посета ученика из Србије Спомен-подручју Јасеновац било под будним оком полиције, али не би требало да буде проблема да се обиђе локалитет. Сасвим сигурно би то ђацима значило – сматра Александар Марков, професор историје у Осмој београдској гимназији и председник Форума београдских гимназија.

Обавезне посете ђака стратиштима тема су о којој треба размислити, „али не и наметати је на силу, поготово не у дневнополитичком контексту”, напомиње Марков.

– Могла је она бити предложена и пре него што је председнику Србије забрањена приватна посета Јасеновцу, а не непосредно после тога. Добро би било да хрватски ђаци обилазе Јасеновац, да одају почаст жртвама машинерије смрти у Независној држави Хрватској, као и да наша деца обиђу и нека друга места и одају почаст жртвама за које је одговорна српска војска – указује овај професор историје.

Он наглашава да није исто кад ђаци о Другом светском рату слушају на часу и на месту страдања. Наводи да су наши ђаци пре епидемије вируса корона путовали и у Пољску, у Краков, и по правилу пропуштали шансу да посете Аушвиц, да су онолике генерације обишле Беч, али не и Маутхаузен.

– Хоћу да кажем да је до сада било много прилика које су пропуштене, али се по програмима екскурзија не заобилазе шопинг-молови. Немам ништа против предлога да ђаци путују у Холандију, посете Кућу Ане Франк, повежу историју и књижевност, али последње чега се сећам кад је колегиница из једне београдске школе водила ђаке у Амстердам – била је на мети осуда због тога што су прошли „улицом црвених фењера” – указује Марков.

Одлична идеја Музеја жртава геноцида, сматрају наставници историје, изводљива је – прво на нашем терену, а кад ђаци обиђу најзначајније локалитете у својој домовини, онда да иду и преко границе. „Тако би и требало, то дугујемо и као потомци предака који су се борили у Другом светском рату”, кажу они.

Само у престоници вреди да ђаци виде Гроб незнаног јунака на Авали, Спомен-парк у Јајинцима, Топовске шупе на Аутокоманди, Музеј бањичког логора, „Менору у пламену” на Дорћолу, Споменик обешеним цивилима на Теразијама... Набрајајући стратишта, наставници историје истичу Старо Сајмиште и кажу да иако је затворено и неуређено, на том месту се може одржати школски час бар приликом обележавања важних датума. Међутим, то се не ради, бар не организовано.

– Мислим да нема београдске школе која ђаке није одвела на Гроб незнаног јунака, ту редовно долазе ђаци млађих разреда и не само из престонице, као што сви који на екскурзију иду у Нови Сад сигурно застану и одају почаст страдалима пред Спомеником жртвама рације. У вождовачким школама давно је била традиција да ђаци о важним датумима обавезно иду у Музеј бањичког логора, али то је замрло, нисмо више ревносни, а требало би да будемо и негујемо културу сећања. Неколико пута сам водио ђаке у Шумарице. Сигурно ђаци из Крагујевца и дан-данас долазе на „Велики школски час”, али да им се на тој манифестацији придруже вршњаци из Београда или других удаљенијих градова, то није више пракса. Да би била, морале би да се у организацију укључе локалне самоуправе – објашњава Саша Анђелковић, дугогодишњи руководилац актива наставника историје, сада директор ОШ „Бора Станковић” у вождовачком насељу Бањица.

Ученици су, примећује он, последњих година и деценија посећивали Орашац, Таково, Цер, Спомен-костурницу Колубарске битке у Лазаревцу, Струганик – Родну кућу Живојина Мишића, јер је, каже, нагласак био на тим темама повезаним с Првим светским ратом и Првим и Другим српским устанком. Препричава да је као ђак 1989. године, из ОШ „Стеван Синђелић” на Коњарнику ишао на обележавање 180 година Битке на Чегру.

– То није била класична екскурзија, већ је организовао град Ниш у сарадњи са Београдом. Ишли смо као ученици школе која се зове по Стевану Синђелићу, који је погинуо у тој бици, али откако се распала Југославија, таквих посета нема – прича Анђелковић.

Пред Спомеником стрељаним ђацима у Крагујевцу (Фото Инстаграм/Путоватизначижвети)

Ђаци бањичке школе којом руководи, као и многих других престоничких осмолетки, редовно иду у Родну кућу војводе Степе Степановића, која је део Музеја града Београда баш као и Музеј бањичког логора, који школарци углавном не посећују. Више наставника историје, на наше питање да ли су водили ђаке у овај музеј, признају – нису.

– Морам да признам да никад нисам водио ђаке у Музеј бањичког логора, али моја колегиница јесте. Стратиште у Јајинцима није близу, посета би морала да се организује као излет, почевши од превоза па надаље, а не може се очекивати од ученика да пре или после наставе самостално градским превозом дођу у Јајинце да се тамо нађу с наставником да им одржи час јер им то, по важећим прописима, ни школа не може наметнути као обавезу. Опција да се у режији наставника посети ближи историјски локалитет увек намеће пример колеге историчара који је ђацима држао час на Калемегданској тврђави, па је га је инспекција казнила зато што није имао лиценцу за туристичког водича – подсећа Александар Марков.

Посете локалитетима, додаје, јесу значајан, не и једини начин да ученици продубе знање. Матуранти Осме београдске гимназије, на пример, ове године урадили су изложбу посвећену Холокаусту, том приликом посетио их је Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида, с којим су разговарали и сасвим извесно научили и запамтили више него на школском часу.

Тек малобројни наставници историје не либе се да редовно држе часове ван учионице и корица уџбеника, да ђачка сазнања богате дословно у шетњи, разговарајући и корачајући с ученицима трасом историјских споменика, кад су им већ у непосредном окружењу. Међу њима је Зоран Павловић. Предаје историју у ОШ „Деспот Стефан Лазаревић” и њега су казнили док је држао час на Калемегдану.

– Један од ретких локалитета на које још нисам одвео децу је бањички логор, али приче и предавања о светским ратовима, јер није битан само Други светски рат, обогатиле су наше посете Гробљу ослободилаца Београда, Споменик обешеним родољубима на Теразијама, месту где је некада била Народна библиотека на Косанчићевом венцу, порти Вазнесењске цркве, где су страдали наши суграђани у бомбардовању 6. априла... Обилазили смо и Споменик војводи Вуку, па и Цркву Светог Марка иако није страдала, него је завршена у Првом светском рату, али ту су сахрањени Обреновићи. Па преко пута Народне скупштине споменик-осматрачницу у Пионирском парку саздану од камења с Кајмакчалана, Споменик Арчибалду Рајсу на Топчидеру, Кућу краља Петра на Сењаку... Мој лични став је да без тога настава историје нема смисла, ђаци најбоље упамте кад нешто виде својим очима. У старој Југославији ђаци су ишли у Јасеновац, ишли су и путевима Авноја и путевима великих битака и било би добро да се то обнови – појашњава Павловић.

Његово искуство сведочи да није могуће по граду као што је Београд држати час историје већој групи деце без озбиљније логистике и као први проблем истиче питање како их безбедно превести без организованог превоза који није бесплатан, а школе немају за изнајмљивање аутобуса.

– И директори се плаше да ли имају или немају право да организују такве часове који укључују наставу на историјским или археолошким локалитетима, а нису ни излет ни екскурзија. Своје ђаке водим градским превозом у слободно време, по групама, не више од 15 ученика. Сваки град могао би за толико да помогне, да организује бесплатан превоз за ученике, наставници не би правили проблем, они су навикли да додатно раде бесплатно – илуструје Павловић.

Учионица за час историје у Музеју бањичког логора

Конак кнегиње Љубице обилазе готово сви ђаци који на екскурзију долазе у престоницу. У Кућу Војводе Степе воде наставници историје, србисти у Музеј Иве Андрића, а Музеј Јована Цвијића бирају наставници географијеМузеј бањичког логора отворених врата дочекује редовне посете, има програмом утврђен распоред школа ко кад долази, дакле, није да ту ђаци уопште не долазе, напомиње Јелена Медаковић, директорка Музеја града Београда, коме припада и овај бањички локалитет. За ђачка путовања, каже она, наставници бирају мало лакше садржаје и то утиче и на избор музеја.

– Много више ђаци одлазе у нашу Кућу Војводе Степе – на предлог наставника историје, Музеј Иве Андрића – кад се питају србисти, а Музеј Јована Цвијића бирају наставници географије. Конак кнегиње Љубице обилазе готово сви ђаци који на екскурзију долазе у престоницу. Бањица је мала, не може да прими стотине ђака. Има учионицу и места за једно одељење ученика. Бањица је и доста драматична, са сценографијом која изгледа застрашујуће, па ме редовно питају што су зидови буђави, а нису буђави, него осликани да се зна како је ту некад било. То децу зна веома да потресе. Стратишта морају бити тема за час историје, да то буде као посебна врста образовног програма, односно стручне посете, ми то тако и радимо. Треба бити реалан. Екскурзија је, како бих рекла – весела. Дегутантно је да ђаци из тржног центра, а сви иду у куповину на путовању, упадну на 20 минута у логор где се, ако пажљиво слушају кустоса, могу и расплакати. То неће прихватити ни деца, ни родитељи и онда смо промашили циљ. Да не би било тако и да би се обистинила иницијатива Музеја жртава геноцида, коју апсолутно подржавамо, програмски садржаји се морају пажљиво осмислити – појаснила је Јелена Медаковић.

А и наставници историје истичу да програми уобичајених екскурзија не почивају само на настави историје него покривају и све друге предмете. Констатују и да би обиласци стратишта могли да чине стручна путовања за групе ђака из различитих одељења и разреда који су нарочито наклоњени изучавању историје. Због тога као нову тему отварају преиспитивање, можда и укидање класичних факултативних екскурзија, а уместо њих увођење обавезних стручних.

Старо Сајмиште још није уређено

Прошло је две године од доношења Закона о Меморијалном центру Старо Сајмиште, седам година од расељавања Централне куле, која доминира овим простором и више од 35 година од идеје да се на месту некадашњег логора Земун из Другог светског рата направи меморијални центар. Између осталог, он би служио и образовно-васпитној сврси, што још није остварено.

Према Закону о Меморијалном центру Старо Сајмиште он се оснива као установа културе „у интересу обезбеђивања организационих, кадровских и материјалних претпоставки за обављање послова у области музеолошке и с њом повезане образовно-васпитне и научноистраживачке делатности, с циљем неговања сећања на жртве нацистичког концентрационог логора на некадашњем Београдском сајмишту, Јеврејског логора Земун и Прихватног логора Земун”. Осим што је законом предвиђено да се једна од организационих јединица Меморијалног центра Старо Сајмиште бави образовно-васпитним пословима, чланом 9 прописано је и формирање Међународног савета као научног, образовно-васпитног и саветодавног тела.

Простор на левој обали Саве, међутим, на којем је био злогласни логор, још није уређен, а можда је у још горем стању некадашњи Јеврејски пролазни логор Београд – Топовске шупе код Аутокоманде, који, према закону, такође чини део Меморијалног центра Старо Сајмиште и за који се својевремено водила борба да ту не никне тржни центар.

Ј. Чалија

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Miodrag
Hoće li naši đaci posetiti i mesta stradanja u regionu na kojima su stradali ljudi od srpske ruke ili samo komemorišemo stradanja naših ljudi? Sve dok decu učimo samo o zlodelima onih drugih, a svoja zlodela u istoriji prećutkujemo, nema ni mira ni napretka na ovom Balkanu.
Дипломирани политиколог
Добра иницијатива с обзиром да културу сећања уопште немамо. Част изузецима.
Predrag
Nek obilaze oni koje to interesuje nek dodju i obidju srusene mostove i zgrade iz 1999
Aleksandra
Mlasi treba da se vole a porodica ce ih uputiti u sve ostalo
Nenad
A sto strani studenti ne obilaze JASENOVAC

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.