Дијана Будисављевић није заборављена

Подстакнут текстом Зорана Михајловића „Не смемо заборавити Дијану Будисављевић”, објављеним 21. јула у рубрици Међу нама, желим да подсетим да је, после 68 година заклетог ћутања о „највећем хуманитарном подухвату у Другом светском рату” (историчар Милан Кољанин), учињен први велики корак у враћању Дијане Будисављевић у наше памћење. Учинили су то новинар „Политике” Бошко Ломовић и Стево Ћосовић, главни уредник београдског издавача „Свет књиге”, 2013. године, објављивањем „Књиге о Дијани Будисављевић”, колико знам, прве у нас, и то на ћирилици и латиници. Убрзо су изашли и преводи на немачки и енглески, а Друштво београдских есперантиста објавило ју је и на есперанту. Изласку књиге претходио је и фељтон у 10 наставака објављен у листу „Политика”. Као професор историје, желео сам да је прочитам и купио сам је међу првима.

Дијана Будисављевић, рођена Обексер, Аустријанка из Инзбрука, спасла је из логора НДХ 15.536 малишана, од пелена до 14 година, од којих је, услед претрпљених мука, глади и болести, умрло око три хиљаде, а 12.282 детета су жива дочекала ослобођење. Наравно, није то могла сама, имала је више од стотину помагача; при крају књиге, именом и презименом, побројани су готово сви. Тако су и они сачувани од заборава. Међу њима је, осим Срба, било и припадника других народа, свакако људи чија свест и осећај хуманости нису поклекли пред библијским злоделима усташке државе. Навешћу неколицину: Камило Бреслер, начелник у Министарству социјалне скрби НДХ; Драгица Хабазин Мајка, болничарка Црвеног крижа; учитељица Јосипа Маринић; Владимир Броз, директор службе за Хрвате повратнике; Анте Думбовић, евидентичар у сисачком логору; Алберт фон Коцијан, немачки капетан; госпођа Вихлин, супруга шведског конзула у Загребу; др Салих Куловић, проначелник у Министарству удружбе; загребачке књижевнице Маја Кох и Вера Лукетић... Њих једанаесторо су своје учешће у Дијаниној акцији спасавања српске деце из логора платили животом.

Иначе, Дијана је, као „табу” личност током комунистичке власти, с мужем Јулијем, у време „маспока”, после 53 године живота у Загребу, морала да се одсели у родни Инзбрук. Обоје су се упокојили у дубокој старости: Дијана у 87, а Јулије у стотој години живота.

Бојан Цвитан