Панчево и Земун као делови Београда

У тексту „Развој авио-саобраћаја” Горан Весић пише да је аеродром код панчевачке Јабуке служио као београдски аеродром, док престоница није добила свој на Бежанији. С обзиром на близину и непостојање сопственог аеродрома, то свакако јесте био случај. Међутим, у тексту пише да је аеродром био „београдски” јер је „Панчево 1921, као и Земун, постало део Београда”, што није тачно.

Видовданским уставом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1921. предвиђено је формирање области, што је и спроведено 1922. Тада јесте формирана Београдска област, међутим не онако како бисмо је данас замислили. Обухватала је релативно мали део шумадијског Београда (све иза Винче и Белог Потока била је Подунавска област), али је зато обухватала већи део нашег Баната и цео источни део Бачке. Тако да јесте обухватала Панчево, али не и Земун, јер је све преко Саве била Сремска област. Али тешко може да се каже да је Панчево тако постало део Београда, јер би у том случају исто могло да се каже и за Велики Бечкерек, Кикинду и Хоргош. Суботица и Нови Сад су за мало претекли у Бачку област, која је обухватала и Барању.

Аутор је вероватно мислио на 1929. и формирање бановина после државног удара краља Александра. Тада је као посебна административна јединица формирана Управа Града Београда, која је обухватала Земун, Београд и Панчево. Панчево је, наравно, увек остало посебан град, чак и у таквој подели. На жалост многих Земунаца – и дан-данас, Земун је 31. марта 1934. изгубио статус посебног града. Следи отварање Моста краља Александра 16. децембра 1934, као прве сталне везе између два (сада већ дела) града после скоро 250 година, а 5. новембра 1935. успоставља се и градски превоз: трамвајска линија број 14, Хотел „Москва” – Хотел „Централ”.

Што се тиче Панчева данас, влада Радомана Божовића је планирала да се, приликом формирања округа 1992. године, територије општина Панчево и Опово припоје Београду, али се од тога одустало. С обзиром на ширење Београда, мислим да то ни данас није лоша идеја – делове града Панчева, града Зрењанина и општине Опово који су уз Дунав и Тамиш требало би припојити Београду. Као и готово целу општину Стара Пазова и источне делове општине Пећинци (Шимановци, Деч). Нека насеља су практично срасла с рубним деловима Београда. До неких не само да возе (или су возили) посебни градски облици транспорта (Беовоз), већ и аутобуске линије ГСП-а (Сефкерин, Опово, Чента).

Драган Марковић,
Београд