Једном новинар, увек новинар, екселенцијо!

Пре годину годину дана умро је Мирослав Лазански. Зар је већ прошло толико? Немам избора, друже мој, тако сам те испратио два дана после твоје смрти, да су читаоци лили сузе и квасили, што новине, што смартфоне, па хајде да то поновимо. И ти би се сложио. Дизао си тираж „Политике” шта год да си писао или шта год да су писали о теби.

Читаоци су те толико волели да портали још избацују твоје прогнозе о сукобу у Украјини док нико није ни сањао да ће избити, о разлозима због којих ће свет полудети и ући у предсобље Трећег светског рата. Они који те нису волели, а било их је мало, баш мало, сада те сматрају Нострадамусом. Знаш добро, Лазо, обичајно право у Срба, које се преноси са колена на колено, и тако је било одувек, тако ће бити заувек: признају ти да си велики тек када те нема!

Сигурно се због твојих предвиђања новог света – а та слика ми се нимало не свиђа, друже, али баш је тако како си прорекао – горе на небесима пењеш на главу Предрагу Милојевићу, Миру Радојчићу, Тиркету, Тијанићу и осталим старим момцима. Ако има живота после живота.

Али, како је обичај да се каже да вечно живиш у нашим срцима, а ти и те како живиш и живахнији си него икад, мора да га има! Телевизичан си и даље, често се репризирају емисије у којима си гостовао, тако да сам на комеморацији упозорио све који су те испраћали да се ипак припазе. Сумњао сам да си можда вешто излажирао своју смрт и како ћеш, нисам искључивао ни ту могућност, да се упишеш у књигу жалости, дајући аутограм сам себи. Штета што ниси, права штета!

Ако бих се прикопчао на трансцендентални линк с Лазом, мора да „виси” горе за шанком и држи банку. Поручио би ми да се само у цајтноту, знају то колумнисти, адреналин подиже више него у Авганистану, Сирији, Либији, Кувајту или Чеченији, док меци фијучу око тебе, јер се чека на твој текст, уредници те гледају попреко зато што касне кући и куну те, преламачи би те задавили голим рукама, али ако хоћеш тај статус, онда на журку долазиш последњи...

И долазио си. Прво текст, а онда ти за њим, да би чуо како те хвале, као дечак који очекује чоколаду, јер си баш такав и био, без обзира на године. Велики играч и писац за јавност, за породицу и пријатеље клинац који чека аплаузе. Никад ниси био националиста, греше они који су те тако видели. Био си Србин, југоносталгичар и југотрагичар. Онај твој амерички џип из Нормандије, који је ЈНА добила као техничку помоћ кад је Тито шутнуо Стаљина, а ти си га нашао на војном отпаду и возикао се њиме као да си изашао из филма „Спасавање редова Рајана”, паркирао си обавезно на забрањеном месту испред „Политике”. А твоји обожаваоци, нарочито обожаватељке, мислили су да возиш тенк, као први оклопно-механизовани колумниста.

Хајде, сад кад те нема, могу да откријем да би саобраћајцу намигнуо и замолио би га да га причува. Који би полицајац наплатио казну Мирославу Лазанском?

Требало је да се мање дружим с тобом, раније бих напустио овај посао. Али ко те не би слушао кад си улетао у „Политику” да мажњаваш комплете новина и продајеш нам форе о Кристијан Аманпур. Добро, амерички хеликоптери су јој доносили нову одећу и шминку, уз фрижидер хладне „кока-коле”, у „Пустињској олуји”, док си јој ти, у замену за твоје податке о тенковима и хеликоптерима, узимао сателитски телефон и слао извештаје у редакцију. Теби није требала справа звана „идиот” у песку Кувајта да са њега читаш извештаје, већ си добро знао како живи најбољи југословенски и српски ратни извештач. Носио си бележницу, хемијску оловку која, по правилу, није радила и трговао пилулама за преживљавање НАТО војних пилота које си набављао на новинарској црној берзи.

Говорио си ми да су ти због тога текстови тако сочни, јер би ти понекад ишла вода на уста док си посматрао колеге како се хране као у париском „Рицу”, док се ти моташ около с месним наресцима које си покупио из складишта ЈНА и наоружао се њима као бомбама кашикарама.

Сећам се и како су те Амери једва избацили с америчке нуклеарне подморнице јер ниси осећао клаустрофобију. И уместо да се башкариш на хавајским плажама у смешној кошуљи, ти си хтео да рониш што дубље и сазнаш што више, а да онда то распалиш у загребачком „Данасу” или Старту”, где си постао новинарска звезда већ као новинарски регрут, за кратко унапређен у генерала. Наравно да си ишао на премијеру филма „Топ ган”, како би показао да и СФРЈ има Тома Круза, који не лети, већ пише ко змај.

Сачувао сам ти две слике, на првој пуцаш из рова у Форт Брегу, у оделу, као шминкер, с војницима 82. америчке падобранске дивизије, давне 1983. године, док на другој позираш у маскирној униформи и с „рејбан” наочарима поред совјетског хеликоптера МИ-24 у Кабулу, 1989. године.

Поштовали су те и Амери и Руси, и НАТО и Варшавски пакт, и начелници генералштаба НАТО-а, и шефови ЦИА и КГБ-а, мада ниси крио да су ти баћушке драже. Али то си увек чинио с аргументацијом, никако вулгарно, ниси гуслао, већ упозоравао да је свету потребна равнотежа великих сила и да ће свет отићи дођавола ако НАТО прекрши договоре с Москвом и сувише јој се приближи.

Кад је неко новинарска громада попут тебе, човек заборави да си одлепршао у дипломатију, да си постао амбасадор Србије у Москви, па се сетим твојих позива ноћу, да чујеш понеки трач из београдске чаршије, да питаш шта има ново у „Политици” и кажеш да те сврбе прсти сваког петка, када си слао колумне. Једном новинар, увек новинар, екселенцијо!

Открићу ти да је Сергеј Лавров нашима пренео да си један од најспособнијих амбасадора у Русији, мада си и тамо улетео као тајфун, ниси превише марио за протоколе, чак си се и клизао на сличугама на Црвеном тргу.

Сад би било твоје време. Не зато што си волео ратове, знао све о крстарећим ракетама, тенковима, генералима, војној стратегији и геополитици, па си подсећао на ходајућу и брбљајућу војну енциклопедију. Они који не знају, треба да знају да си, иако ратни извештач, мрзео ратове и да си зато толико скитао по светским жариштима, преносећи све страхоте људске патње.

Питам се, да ли би сада ћутао као амбасадор, али се кладим да би пронашао неку фору да проговориш, јер сви би чекали твоје виђење новог распарчавања света. И баш се мислим који би те то шеф дипломатије и државе ућуткао.

Кад год би Лаза извештавао, са било које тачке света где гори, где тече крв, ми бисмо укључивали спикерфон и слушали онај његов загребачки акценат кога није хтео да се одрекне. Једноставно је ишао из њега, као маскирно одело и „рејбанке”. Шалио се на свој и туђ рачун, иако су се око њега чуле експлозије. Ратови му нису могли ништа. Преминуо је касно увече, 3. августа прошле године. Могла је тада планета да се обрне наопачке, могао је Кристијано Роналдо да пређе у Црвену звезду, могло је да се деси било шта, али је његова смрт била вест дана.

Како је писао, тако је и прошао. Пишући о другима, он је био главна фаца, изнад својих јунака. Није он то желео или планирао, то су желели читаоци. Објашњавајући свет око себе, истицао је себе, јер су сви прво читали његово име и презиме, а тек онда текст.

Једноставно је и лако се памти. Мирослав Лазански.