Понедељак, 08.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
СЕЋАЊЕ: ГОДИНУ ДАНА БЕЗ МИРОСЛАВА ЛАЗАНСКОГ

Једном новинар, увек новинар, екселенцијо!

(Фото Н. Марјановић)

Пре годину годину дана умро је Мирослав Лазански. Зар је већ прошло толико? Немам избора, друже мој, тако сам те испратио два дана после твоје смрти, да су читаоци лили сузе и квасили, што новине, што смартфоне, па хајде да то поновимо. И ти би се сложио. Дизао си тираж „Политике” шта год да си писао или шта год да су писали о теби.

Читаоци су те толико волели да портали још избацују твоје прогнозе о сукобу у Украјини док нико није ни сањао да ће избити, о разлозима због којих ће свет полудети и ући у предсобље Трећег светског рата. Они који те нису волели, а било их је мало, баш мало, сада те сматрају Нострадамусом. Знаш добро, Лазо, обичајно право у Срба, које се преноси са колена на колено, и тако је било одувек, тако ће бити заувек: признају ти да си велики тек када те нема!

Сигурно се због твојих предвиђања новог света – а та слика ми се нимало не свиђа, друже, али баш је тако како си прорекао – горе на небесима пењеш на главу Предрагу Милојевићу, Миру Радојчићу, Тиркету, Тијанићу и осталим старим момцима. Ако има живота после живота.

Али, како је обичај да се каже да вечно живиш у нашим срцима, а ти и те како живиш и живахнији си него икад, мора да га има! Телевизичан си и даље, често се репризирају емисије у којима си гостовао, тако да сам на комеморацији упозорио све који су те испраћали да се ипак припазе. Сумњао сам да си можда вешто излажирао своју смрт и како ћеш, нисам искључивао ни ту могућност, да се упишеш у књигу жалости, дајући аутограм сам себи. Штета што ниси, права штета!

Ако бих се прикопчао на трансцендентални линк с Лазом, мора да „виси” горе за шанком и држи банку. Поручио би ми да се само у цајтноту, знају то колумнисти, адреналин подиже више него у Авганистану, Сирији, Либији, Кувајту или Чеченији, док меци фијучу око тебе, јер се чека на твој текст, уредници те гледају попреко зато што касне кући и куну те, преламачи би те задавили голим рукама, али ако хоћеш тај статус, онда на журку долазиш последњи...

И долазио си. Прво текст, а онда ти за њим, да би чуо како те хвале, као дечак који очекује чоколаду, јер си баш такав и био, без обзира на године. Велики играч и писац за јавност, за породицу и пријатеље клинац који чека аплаузе. Никад ниси био националиста, греше они који су те тако видели. Био си Србин, југоносталгичар и југотрагичар. Онај твој амерички џип из Нормандије, који је ЈНА добила као техничку помоћ кад је Тито шутнуо Стаљина, а ти си га нашао на војном отпаду и возикао се њиме као да си изашао из филма „Спасавање редова Рајана”, паркирао си обавезно на забрањеном месту испред „Политике”. А твоји обожаваоци, нарочито обожаватељке, мислили су да возиш тенк, као први оклопно-механизовани колумниста.

Хајде, сад кад те нема, могу да откријем да би саобраћајцу намигнуо и замолио би га да га причува. Који би полицајац наплатио казну Мирославу Лазанском?

Требало је да се мање дружим с тобом, раније бих напустио овај посао. Али ко те не би слушао кад си улетао у „Политику” да мажњаваш комплете новина и продајеш нам форе о Кристијан Аманпур. Добро, амерички хеликоптери су јој доносили нову одећу и шминку, уз фрижидер хладне „кока-коле”, у „Пустињској олуји”, док си јој ти, у замену за твоје податке о тенковима и хеликоптерима, узимао сателитски телефон и слао извештаје у редакцију. Теби није требала справа звана „идиот” у песку Кувајта да са њега читаш извештаје, већ си добро знао како живи најбољи југословенски и српски ратни извештач. Носио си бележницу, хемијску оловку која, по правилу, није радила и трговао пилулама за преживљавање НАТО војних пилота које си набављао на новинарској црној берзи.

Говорио си ми да су ти због тога текстови тако сочни, јер би ти понекад ишла вода на уста док си посматрао колеге како се хране као у париском „Рицу”, док се ти моташ около с месним наресцима које си покупио из складишта ЈНА и наоружао се њима као бомбама кашикарама.

Сећам се и како су те Амери једва избацили с америчке нуклеарне подморнице јер ниси осећао клаустрофобију. И уместо да се башкариш на хавајским плажама у смешној кошуљи, ти си хтео да рониш што дубље и сазнаш што више, а да онда то распалиш у загребачком „Данасу” или Старту”, где си постао новинарска звезда већ као новинарски регрут, за кратко унапређен у генерала. Наравно да си ишао на премијеру филма „Топ ган”, како би показао да и СФРЈ има Тома Круза, који не лети, већ пише ко змај.

Сачувао сам ти две слике, на првој пуцаш из рова у Форт Брегу, у оделу, као шминкер, с војницима 82. америчке падобранске дивизије, давне 1983. године, док на другој позираш у маскирној униформи и с „рејбан” наочарима поред совјетског хеликоптера МИ-24 у Кабулу, 1989. године.

Поштовали су те и Амери и Руси, и НАТО и Варшавски пакт, и начелници генералштаба НАТО-а, и шефови ЦИА и КГБ-а, мада ниси крио да су ти баћушке драже. Али то си увек чинио с аргументацијом, никако вулгарно, ниси гуслао, већ упозоравао да је свету потребна равнотежа великих сила и да ће свет отићи дођавола ако НАТО прекрши договоре с Москвом и сувише јој се приближи.

Кад је неко новинарска громада попут тебе, човек заборави да си одлепршао у дипломатију, да си постао амбасадор Србије у Москви, па се сетим твојих позива ноћу, да чујеш понеки трач из београдске чаршије, да питаш шта има ново у „Политици” и кажеш да те сврбе прсти сваког петка, када си слао колумне. Једном новинар, увек новинар, екселенцијо!

Открићу ти да је Сергеј Лавров нашима пренео да си један од најспособнијих амбасадора у Русији, мада си и тамо улетео као тајфун, ниси превише марио за протоколе, чак си се и клизао на сличугама на Црвеном тргу.

Сад би било твоје време. Не зато што си волео ратове, знао све о крстарећим ракетама, тенковима, генералима, војној стратегији и геополитици, па си подсећао на ходајућу и брбљајућу војну енциклопедију. Они који не знају, треба да знају да си, иако ратни извештач, мрзео ратове и да си зато толико скитао по светским жариштима, преносећи све страхоте људске патње.

Питам се, да ли би сада ћутао као амбасадор, али се кладим да би пронашао неку фору да проговориш, јер сви би чекали твоје виђење новог распарчавања света. И баш се мислим који би те то шеф дипломатије и државе ућуткао.

Кад год би Лаза извештавао, са било које тачке света где гори, где тече крв, ми бисмо укључивали спикерфон и слушали онај његов загребачки акценат кога није хтео да се одрекне. Једноставно је ишао из њега, као маскирно одело и „рејбанке”. Шалио се на свој и туђ рачун, иако су се око њега чуле експлозије. Ратови му нису могли ништа. Преминуо је касно увече, 3. августа прошле године. Могла је тада планета да се обрне наопачке, могао је Кристијано Роналдо да пређе у Црвену звезду, могло је да се деси било шта, али је његова смрт била вест дана.

Како је писао, тако је и прошао. Пишући о другима, он је био главна фаца, изнад својих јунака. Није он то желео или планирао, то су желели читаоци. Објашњавајући свет око себе, истицао је себе, јер су сви прво читали његово име и презиме, а тек онда текст.

Једноставно је и лако се памти. Мирослав Лазански.

Коментари32
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Мали Ђокица
Вредело је суза.
Oktoberfest
"Lazanski za vojnog ministra Srbije" je bio godinama refren bezbrojnih komentara njegovih kolumna u Politici. Neko vrlo moćan je došao na ideju da ga pošalje kao екселенцију u Moskvu i udalji od potencijalne pozicije "vojnog ministra u isčekivanju".. Lazanski je na to pristao. Potom je Lazanski bio u poziciji da veoma dugo ćuti jer nije imao pravo da piše za novine i tu nalazi oduška. Ubeđen sam da ga je taj razjedajući stres koštao života...
Твртко
Госн Апостоловски је један, ако не и једини, који својим стилом али и знањем шта се некад догађало у новинарском свету и омогућава читаоцима да осете дух неких прошлих времена у ком је могло да се ужива у текстовима г Лазанског. Тај дух лагано умире и услед презасићености подацима које креирају ботови и вештачка интелигениција - читалац ретко кад има могућност препозна право стваралаштво. Недостаје нам г Лазански и зато хвала г Апостоловском на овом подсећању.
Никола Брењо
Омаж достојан Пријатеља- Браво!
Karatoč
Zavidio sam Lazanskom... Rođen je u Karlovcu (Hrvatska), ali nije imao problema kada je preko granice ulazio u Srbiju. Svi su ga znali. Ja sam rođen u Dubrovniku jer u Herceg Novom početkom pedesetih nije bilo porodilišta. Kada sam autobusom ulazio u Srbiju, pasoška kontrola bi me (od 1996.) bez izuzetka sumnjičavo pogledala i odnijela moj pasoš na kompjutersku kontrolu ("Rođen u Dubrovniku ... je li pucao na Srbe...") Tri puta sam pisao na ovu temu, Politika nije nikada objavila moj komentar.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.