Медијском буком до ревизије историје

Константни и појачани напади из Загреба на председника Србије Александра Вучића не престају ни недељама након захтева да положи цвеће и запали свећу у Јасеновцу. Утисак је да се бука у хрватској јавности не стишава како се ближи њихово обележавање годишњице акције „Олуја”, будући да се тамошњи естаблишмент сваке године труди да оправда највеће етничко чишћење на Балкану после Другог светског рата, док Београд јасно поручује да се такав прогон неће поновити српском народу. А односи двеју држава сада су додатно погоршани због чињенице да је од септембра 2021. године Загреб прошлог месеца трећи пут забранио потомку особе чији су преци завршили у највећем стратишту у овом делу Европе у Другом светском рату да посети Јасеновац. Та забрана Вучићу пропраћена је упорним покушајима ревизије историје, до те мере да се појављују сулуде констатације да су у Другом светском рату Срби извршили геноцид над Хрватима, а не да је било обрнуто.

Управо због покушаја измишљања историје, у први план долази изјава генерала Ајзенхауера чију је процену да будуће генерације неће веровати који су се злочини све догодили, због чега је наредио филмским екипама које су пратиле ослобађање Аушвица да сниме све одмах, недавно цитирао и председник Србије. Како је казао Ајзенхауер, на путу историје наћи ће се неко копиле које ће рећи да се то никада није десило.

Ово последње заоштравање односа између Србије и Хрватске је, ипак, изненађујуће јер је дошло на неочекиван начин, тако што је целу причу око Јасеновца обелоданио хрватски „Јутарњи лист”, покушавајући да представи то као изазивање хаоса и провокацију из Београда. Упркос оваквој отвореној мржњи којој је подвргнут у неким медијима у суседној држави, хрватски званичници сада су морали да признају да је Вучић први председник Србије који је тражио да посети највеће српско стратиште Јасеновац.

„Срамота је да 81 годину од када је основан један од најстрашнијих нацистичких логора смрти у Европи ниједан српски председник није био у Јасеновцу. Ја сам био у два наврата, али не као председник”, рекао је Вучић и додао да сваки Србин, који живи било где, мора да посети овај комплекс логора, јер онај ко нема културу сећања не може да ради на будућности. Трострука забрана уласка председнику Србије највећем стратишту Срба, покретање тужбе против пилота који су 1995. на Петровачкој цести убили невине цивиле, односно чињеница да их је касније одликовао председник Хрватске Зоран Милановић и да их Загреб до данас није санкционисао – разлози су да се ископају ратне секире и да се у етар поново врати реторика која подсећа на ратне године. Томе доприноси и чињеница да Загреб слави акцију „Олуја”, док се у Србији обележава дан када је етнички очишћено око 250.000 локалних Срба. Председник Србије пре два дана указао је да ће се за све наше мученике и несрећнике, стотине хиљада њих које су протерали, опет кривити Вучић и Србија, као и да ће бити „неких Срба који ће да славе ’Олују’ и да посећују Загреб, оправдавају ’Олују’ и да говоре да је Вучић зликовац, и одавде и са других места”.

Најновије заоштравање из Загреба само потврђује да је замрзнути конфликт и даље на снази, далеко од мирољубивих порука и одлазака на место страдања друге нације. Пре 22 године отопљавање односа су пратили и важни политички гестови, као што је потез Светозара Маровића, тадашњег председника СЦГ, и хрватског председника Стјепана Месића, који су 2003, у име својих грађана, упутили извињења за сва зла или штету коју су две земље међусобно чиниле. Четири године касније уследио је и гест Бориса Тадића, који се у емисији хрватске телевизије извинио грађанима Хрватске којима су несрећу начинили припадници српског народа. Ипак, све то је још крхко, а не доприноси ни чињеница да је 2008. Хрватска признала једнострано признату независност Косова.

Било је и покушаја грађења односа, као у случају сусрета тада премијера Александра Вучића и председнице Колинде Грабар Китаровић, 2016, на мосту на граници две земље. Ситуација се донекле стабилизовала 2018. посетом Вучића Загребу, али након тога није било неког напретка, а то је делом и последица чињенице да Србија и Хрватска нису више примарно усмерене једна на другу. Спољна политика Хрватске се бави питањем Хрвата у БиХ, као и интеграцијом у еврозону и Шенген, док је за нашу земљу главно политичко питање Косово и Метохија.

Предраг Рајић из Центра за друштвену стабилност сматра да су односи само привидно били коректни после 5. октобра, а били су такви зато што Србија тада није држала до себе. За наш лист наводи да оног момента када се поведе разговор о геноциду над Србима, током фашистичке НДХ или се проговори о протеривању пола милиона Срба у периоду од 1991. до 1995. године, онда одмах имамо проблема са Загребом. „То руши њихов званичан наратив да је Хрватска настала 1991. на темељима одбране од великосрпске агресије. Ако поведете дијалог у том смеру да то и није баш тачно и да је и сам отац савремене Хрватске Фрањо Туђман то мало другачије видео, и да је чак покушавао да оправда постојање НДХ као исказ историјске воље хрватског народа. На то се природно надовезује какву су политику имали према Србима деведесетих година, слично као четрдесетих година, одмах ћете имати проблема јер то није у сладу с оним како те историјске периоде види званичан Загреб”, каже Рајић.

Ни пре забране уласка председника Србије у Хрватску односи две земље нису били добри. Милановић је Вучића називао ратним хушкачем, а истовремено одликовао људе и јединице које су доказано починиле ратне злочине. То није начин да се граде мањинска права и демократске слободе. Председник Србије Вучић каже да се у Хрватској води оркестрирана кампања из самог врха хрватске владе, јер се види да имају „копи пејст” текстове против њега. Оценио је да је на делу лична кампања мржње против њега, очигледно оркестрирана из самог врха хрватске владе. Наводи да се неће дозволити ревизија историје.

Из Хрватске се чак и чују гласови да Вучића треба ухапсити када дође у Јасеновац, а он наглашава да то говори о природи тамошње власти, али да га неће ућуткати, јер ће увек говорити о антифашистичком и антинацистичком опредељењу српског народа. „Што се тиче тога да ће да ме ’апсе... па, ја сам се сам понудио, добровољно сам хтео да уђем, шта је био проблем”, казао је Вучић.

Бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић каже да су односи између Србије и Хрватске од лошијих осцилирали ка горим и да су те промене биле нагле, и то обично у негативном смеру. За „Политику” каже да су узроци за такво стање на страни Загреба и све што је он предузимао, говорио и чинио према Београду једним делом је била ствар унутрашњих односа у Хрватској. „Чини се да се Хрватска сматра оснажена тиме што је у ЕУ и НАТО и подршком Ватикана. Рачуна да с те позиције може да поступа доста неумерено и политички деструктивно према српском народу. У Хрватској је дошло до јачања национализма и неоусташтва и та идеологија је у експанзији која је део процеса ревизије историје два светска рата на ширем плану, за шта су утрошена велика средства”, каже Јовановић.

Предраг Рајић сматра да су односи две државе на очекиваном нивоу јер је у суседној Хрватској национални празник „Олуја”, која се помпезно прославља, и када се крене од такве премисе, онда је тешко очекивати бог зна како добре односе између две државе. „Мислим да је Београд био више него коректан свих ових година и да је пружао руку сарадње, али да неког дубљег повезивања нема зато шта Загреб у суштини доживљава српски фактор као највећу претњу по њихове националне интересе, што је погрешно, јер њима од Срба не прети никаква опасност. Они од такве мантре немају намеру да одустану”, закључује Рајић.

Јовановић: Фронтални напад Хрватске на историјске чињенице

Живадин Јовановић додаје да је за њега постала једна врста парадигме намера да се промени историја и да сада Хрвати покушавају да се представе као жртве наводног српског геноцида. Наводи да су то оцене сличне онима да су Срби сами криви за „Олују” и егзодус. „Они су сад у једној фази фронталног напада на историјске чињенице, ослањајући се на те нове европске трендове, да је сада тренутак да крену у тоталну ревизију и негирање свих утврђених чињеница. То не треба да се схвати као нешто што је тренутно, већ мора да се схвати као тренд”, наводи Живадин Јовановић.