Запостављање и злостављање старих особа

У нашој земљи, као и у већини страних, животни век се знатно продужава. Зато имамо све више старих особа, а временом ће их бити још више. С порастом броја старих лица расте и брига о тој популацији. Добро је што је ових дана покренута та тема (ТВ Прва, Мери Билић, професор Зоран Бојковић).

Према физиолошким функцијама, људски организам знатно слаби после 65. године, али у геријатријском добу многе слабости код старих релативно здравих особа тешко се уочавају све док организам није изложен великом стресу (нпр. запаљење плућа), кад се погоршање здравља јасно уочава. Стање здравља и способност старих особа, тзв. геријатријски статус, укључује испитивање клиничког и функционалног стања особе. Такву процену врше породични и други лекари. Основни функционални ниво односи се на бригу о себи – купање, облачење, самостално коришћење ве-цеа... Виши ниво представља самостално одржавање домаћинства, али особама старијим од 75 година обично је потребна помоћ барем за један поступак. У највишем функционалном нивоу стара особа чак помаже породици или делимично ради у својој професији.

Међутим, неке старе особе бивају физички и/или психички малтретиране, често препуштене небризи, а у порасту је злоупотреба њихове имовине. Најтеже је онима које немају родбину или кад је родбина незаинтересована. Физичко злостављање одвија се употребом силе. Поред батинања, везивања, изостављања хране и воде, некада се дешавају и сексуални инциденти. Психичко злостављање изводи се речима, делима и другим начинима да се изазове емоционални стрес. Честе су претње да ће особу послати у старачки дом најниже класе или се с њом данима не разговара. Злостављање се дешава укидањем лекова или давањем превеликих доза, као и притиском на особу да препише имовину на одређен начин или се имовина неодговорно троши.

Како се спречава злостављање? Проблем је што се злостављање тешко открива јер жртва страхује да проговори или је немоћна. Понекад се особа обрати здравственом раднику, а овај то често приписује конфузији, параноичном понашању или деменцији. С друге стране, напасник друштвено изолује жртву и онемогућава јој контакте са спољашњим светом јер одбија посетиоце и искључује телефон.

Понекад члан породице или уговорени неговатељ нестрпљиво чека на пренос имовине после смрти особе. У мојој веома краткој улици у Сомбору две старе особе су се својевремено „предале”. Једно усвајање одвијало се фер, а у другом је стара особа пребачена из своје куће и предата на салаш да се о њој брину. Сваки неговатељ је наследио кућу старе особе. Најгоре је кад особа „предуго живи”. Још горе је кад финансијски извори неговатеља ослабе или је психички оштећена особа. На злостављање указују физичка оштећења, кад се болест пријави са закашњењем или неговатељ одбија кућне посете медицинске сестре. Због злостављања или запостављања трећина старих знатно краће живи од оних који нису изложени таквој ситуацији.

Ако лекар установи велику опасност по пацијента, он у сагласности с болесником доноси одлуку о хитном смештају у болницу и затражи помоћ социјалне службе. За мање хитно стање, доктор и помоћно медицинско особље треба да помогну пацијенту како да реши проблем. Ако је особа немоћна, социјална служба одређује заштитника. Медицинска сестра и социјални радник имају најважнију превентивну улогу код злостављања. Друштво треба да развија установе за смештај и негу геријатријске популације за три нивоа: нискоризично здравље (око 65 одсто), умерено ризично (око 30 одсто) и високоризично (око 5 одсто). Тако ће се обезбедити брига за све особе које су старије од 65 година, а поготово оне које или немају родбину или је родбина незаинтересована да води бригу о старој особи. Недавно је из богатог бачког села донета у болницу болесна старица. Након прегледа је речено да је реч о гладовању. Због запостављања, старица је преминула неколико дана касније.
Др Рајко Игић,
аутор књиге „Основи геријатрије”