Бекство од неправде

Истина је целина, гласи једна чувена Хегелова мисао. Ваља се присетити ове Хегелове мисли у тренутку када, после хапшења Радована Караџића, владајуће политичке снаге, унутрашње и спољашње, поново покушавају подметнути као истину о рату у БиХ не целину, већ један њен део. Стога, док јавност бива циљано бомбардована тривијалностима у вези са Караџићевим „бекством од правде”, нас занимају пукотине које примећујемо у званичној „истини”. Нешто у њој упадљиво недостаје. Јер, упркос пукој обавештености о Караџићевим ратним злочинима, или можда баш захваљујући њој, није нам довољно јасно како су ови злочини уопште били могући. Ратни злочини су могући само у рату, само ако је претходно почињен сам злочин рата, односно злочин против мира. Без злочина рата нема ни ратних злочина. Тако се у хијерархији злочина покретање рата испоставља, у односу на ратне злочине, као злочин вишег реда. Али, ко је одговоран за овај злочин којег нисмо довољно свесни, за подривање мира и започињање рата у БиХ? Шеснаест година након почетка рата у БиХ, одговор на ово кључно питање увелико је замагљен наслагама идеолошког заборава.

Борећи се против овог заборава, зарад историјске истине, призовимо у сећање Лисабонску конференцију која је, уз прекиде, одржана у периоду фебруар–мај 1992. године. Она је била последња шанса да се у БиХ сачува мир. Та шанса је чак била веома повољна. Алија Изетбеговић је претходно као политички циљ поставио стварање независне, суверене БиХ, и једном приликом рекао да је за такву државу спреман жртвовати и мир. Суочен са толико чврсто израженом вољом, Караџић се налазио пред великом дилемом, на крају одлучивши да прихвати такво решење. Тако је на Лисабонској конференцији понуђен план о независној БиХ, али која би била регионализована по етничком принципу. Српска и хрватска страна су прихватиле тај план. Међутим, Изетбеговићу није била довољна БиХ одвојена од Југославије, он је желео недељиву БиХ.

Он није имао ништа против разбијања Југославије (чак је за време рата у Хрватској јавно позвао регруте из редова свог народа да се не јављају у ЈНА). Али је зато мислио да би „све активности на разбијању БиХ као државе” требало санкционисати законском казном (како стоји у једном интервјуу). Говорећи против поделе БиХ, позивао се на етничку помешаност становништва. Али, то му није сметало када се делила Југославија, која је, такође, готово у целини, била етнички помешана. Он је, на крају, одржао референдум о одвајању БиХ од Југославије, али је одбацивао не само легитимно право Срба у БиХ да остану у Југославији (од чега су они у једном тренутку, као што смо видели, одустали), него и право да имају своју територијалну аутономију унутар БиХ. Све у свему, не схвативши да БиХ као јединствена може опстати само у Југославији, он је себи поставио нереалан циљ – независна и истовремено недељива БиХ. Тиме се уплео у (Гордијев) чвор противречности који је могао расплести само на један начин – силом, тј. ратом. Одбацио је Лисабонски план и покренуо талас насиља у властитој држави. Од такве безумне политике највише је страдао његов властити народ.

Али, Изетбеговићева политика, таква каква је, ипак, није била довољна за спровођење овог злочина. Његове претеране амбиције могле су бити обуздане, или бар брзо поражене, да није имао моћне саучеснике са стране. Оне који су одржавали, па и подгрејавали, ове амбиције, имајући за главног противника Југославију, независну од тзв. новог светског поретка, који је само нови облик одвећ старог и познатог империјализма. Таква Југославија била је препрека трајном надзирању и овладавању њеним некадашњим простором, где данас, уместо велике и јаке државе, имамо малене и слабашне полуколоније и протекторате. Неки од „посредника” у решавању југословенске кризе говорили су о прераном признању бивших југословенских република као „грешци”. Али, то није била грешка већ смишљен злочин који је отворио Пандорину кутију свих осталих злочина.

Као што је истина целина, тако је и правда целина. Правда је могућа само ако се примењује подједнако на све случајеве, без изговора и изузетка. Тако селективна правда није никаква правда. Она је чак гора од неправде, као што је полуистина гора од лажи. Јер, овакве „правда” и „истина” привид су који прикрива стварну неправду и лаж, спречавајући њихово разоткривање. Изетбеговић је избегао суочавање са правдом (Хашки трибунал одбацио је доказе које је прикупила Влада Републике Српске као „недовољне”). Али, правди су још увек доступни многи од оних (западних) моћника који су саучествовали у иницијалном злочину против мира. Када први пут у историји видимо међународне снаге како хапсе неког од ових и сличних моћника, одговорних за злочин рата, моћи ћемо да почнемо да говоримо о правди.

Наставник филозофије