Четвртак, 29.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЗАНИМЉИВА ИСТОРИЈА ГЛАВНОГ ГРАДА

Некадашња Палилула уточиште лађара, циглара и академаца

Недоумице око порекла имена данас територијално највеће градске општине ‒ пушење дувана из луле, или „потпаљивање” циглана
Вила „Јела” један од „бисера” Професорске колоније (Фотографије из колекције „Био једном један Београд”)

Булеваром деспота Стефана, који се некад звао Кнез Милетина улица, па Улица кнеза Павла, а донедавно 29. новембра, јездио је трамвај број 9: од Позоришног трга до Старе Карабурме и натраг. Тандркао је средином улице, а пруга је имала само један колосек који се на два места удвајао да би се трамваји мимоишли. Била су то стара возила која су команде имала и спреда и позади, и није им била потребна окретница! Па када би стигао до последње станице, кочничар би претрчао на други крај трамваја и кренуо натраг.

Надомак почетне станице, испод Народног позоришта, у Улици браће Југовића био је бифе „Глумац”, а на претпоследњој је содаџијску радњу држао господин Петковић. Његов син Влајко понекад је доводио школске другове на флаширане клакере па је и радња „Петковић и син” сачувана у слатким сећањима многих преживелих Палилулаца.

Када би затворио радњу, Влајков отац, шпицнаме госин Петко, одлазио би трамвајем до „Глумца” да поседи уз шприцер справљен са његовом содом. То је био његов свакодневни ритуал.

Стара кланица у Деспота Стефана

Кад су средином шездесетих година почели са рушењем тог дела града, госин Петко је искључио компресор, скинуо фирму што је висила изнад врата ко зна од када, закључао радњу и отишао. Ни фамилији се, како се шапутало, никад више није јавио.

Његов једини ученик, син Влајко, отишао је у таксисте. Тако је почела да нестаје стара Палилула.

Школа учитеља Која

У свечаном холу Основне школе „Влада Аксентијевић” надомак Дунав станице, висила је огромна фотографија Јосипа Броза с пионирима; Он је био усиљено замишљен, а деца искрено весела. Сваког јутра би пред том сликом застајао учитељ Којо Бубоња, оћутао неколико минута у немуштом разговору са својим врховним командантом, па потом одлазио у зборницу по дневник.

Нико није знао одакле је дошао нити како је произведен у учитеља. Јер, од диплома и докумената потребних за то звање имао је само партијску књижицу. Имао је он и плакету првоборца и неколико ратних одликовања, као и сијасет ожиљака од задобијених рана. Рањаван је толико често да је право чудо како је преживео. Крупна мета или га је хтео метак, шта ли?

Становао је далеко, негде код гробља, на Хаџипоповцу.

Булевар Деспота стефана

Учитељ Којо је знао сва слова азбуке, чак и абецеде, али их није писао, већ цртао: над сваким словом мучио се и окапавао као сликар пред празним платном у болној стваралачкој немоћи. Ужасавао се лепог писања – које се тада учило као посебан предмет – колико и деца. Зато су сви његови ученици имали нечитак, готово „докторски рукопис”.

Није се претргао од писања, али је зато умео да прича. Била су то незаборавна путовања у свет његовог изгубљеног завичаја и у време исто тако изгубљеног детињства: млади партизан, пушка „талијанка”, шуме и горе, Немци, усташе, четници, тифус, глад, промрзлине, опекотине, ране, бол, крв, живот, смрт…

Децу није успео да научи богзна шта, али из племенитости и доброте, захваљујући њему, сви би и данас добили чисте петице (што им, нажалост, и не помаже превише у времену транзиције).

Учитељ Којо Бубоња је међу малим Палилулцима упамћен и по причи како је Палилула добила име. По само њему знаном извору, тврдио је да јој је име наденуто у доба када је у Београду, због честих пожара, било забрањено пушење па је, наводно, донет указ по којем су се луле могле палити једино ту, изван градског атара, на десној обали Славујевог потока.

Није. На десној обали Булбулдера налазило се неколико циглана, јер је Београд средином XIX века почео навелико да расте, зидало се свуда па и у том крају. А кад би се цигле замесиле, обликовале у калупима и осушиле на сунцу, ређале би се у купе и под њима палила слама, да се запеку и очврсну. Отвор испод цигала називао се лула, па отуда и име кварта – Палилула.

Данашње општинске међе исцртане су другачије, али стара Палилула је иза Цвијићеве улице, која се поклапа с давно усахлим коритом Булбулдера.

Сточарство у Професорској колонији

Београдски колонисти

Први житељи Палилуле су – Савамалци. Наиме, тридесетих година претпрошлог века књаз Милош је наложио брату Јеврему да српску варош прошири подаље, ван домета турске артиљерије. Конак књегиње Љубице и Храм Светог Арханђела Михаила саградио је такорећи испод зидина Горњег града, указујући тако Турцима лојалност и поверење, али је расељавањем из Савамале низ Крагујевачки и Видински друм слао и друкчије поруке: да од послушне раје за тили час могу да се преметну у љуте делије спремне на рат!

Тих тридесетак породица, које је Јеврем пробрао по Савској махали, што су прве населиле десну обалу Булбулдера, нису се претерано овајдиле, али – сила бога не моли. Био је то сиротињски кварт све до децембра 1926, године, кад су у своје управо довршене куће на некој каљавој палилулској ледини почели да се усељавају професори Београдског универзитета.

Међу 45 предавача било је и четрнаест академика, првих житеља Професорске колоније. Многи од њих заслужили су своје улице у Београду. То су Владимир Ћоровић, Милан Будимир, Иван Ђаја, Живојин Ђорђевић, Младен Јосифовић, Виктор Новак, Милан Луковић, Милутин Миланковић, Владимир Петковић, Јаша Продановић, оба брата Поповића, Богдан и Павле, и Синиша Станковић, доцније и Живојин Бумбаширевић с оба сина која су данас чланови САНУ. Њихово присуство није помогло да се Палилула превише промени, али данас…

Ушушкан иза соцреалистичког мастодонта који се протеже Цвијићевом улицом, овај кварт Београда плени миром и спокојем који га толико издваја и разликује од већ блиског центра града. А управо у томе лежи велика опасност да ће, ако већ није, запасти за око београдској „грађевинској мафији” за коју, наводно, и деца знају да не постоји!

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Е слатко сам прочитао (све до последње реченице).
J Erceg
Divno secanje na jedna zanimljiva vremena. Vreme provedeno u ovom kraju duboko je urezano u secanja iz detinjstva u Dalmatinskoj ulici.
Vladimir
Na trećoj slici je moja zgrada . Lepotica od 100 godina koja se danas bukvalno raspada , iako zaštićeni spomenik kulture, usled nemara gradskih vlasti koje jedino interesuje investiranje u “Dubai za siromahe “ kojem su se kompletno posvetili

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.