Среда, 05.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: АНА НЕДЕЉКОВИЋ и НИКОЛА МАЈДАК, аутори анимираних филмова

Не осећамо капитализам, већ имамо осећање страха

Осећамо да морамо да се фолирамо да је све супер, осећамо свакодневно ту комплексну везу између новца и среће, истовремено правимо „антикапиталистички филм” и покушавамо да добијемо кредит од банке...
(Фото: Rabbitland Студио)

 

75. ЛОКАРНО

Постоји ли на свету тако савршена држава, са савршеном економијом у којој БДП константно расте, не постоји незапосленост, а сто одсто становништва изјашњава се да је срећно? Постоји, и та држава се зове Хрчколенд, и о њој је аниматорско ауторски двојац Ана Недељковић – Никола Мајдак снимио и посветио јој свој десетоминутни анимирани филм „О новцу и срећи”, који ће светску премијеру имати сутра на 75. Локарно филм фестивалу.

Наравно, реч је о имагинарној земљи у коју су Недељковићева (ауторка сценарија и визуелног концепта) и Мајдак (директор фотографије) сместили своје пластелинске јунаке – Хрчке, подарили им уз душу и тело и покрет и „навалили” на леђа сав терет тог свеопштег данашњег егзистенцијалног битисања. Тог бесконачног трчања у круг, баш као што то по целу ноћ чине прави хрчци...

 Аутори генијалних, ангажованих, духовитих и светски награђиваних анимираних филмова „Rabbitland” („Кристални медвед” на 63. Берлиналу) и „Непутовања”, сада у разговору за „Политику” тик пред светску премијеру, говоре о свом ништа мање генијалном филму „О новцу и срећи”, насталом у њиховом студију за анимацију...

Је ли „О новцу и срећи” заправо прави антикапиталистички филм?

На самом почетку рада на филму бавили смо се великим речима као што је капитализам, истраживали одређене економске теорије које пропагирају алтернативне концепте економије за опште добро и слично, а онда смо схватили да не треба да радимо са великим речима него са јаким осећањима. Ја не осећам „капитaлизам”, ја осећам „страх”. Осећам да је довољно да само једном погрешим, не зарадим довољно, па да почнем вртоглаво да пропадам кроз друштвене слојеве. Ја осећам „умор” и „несигурност”, ја осећам да не смем да престанем да радим, осећам да морам да се фолирам да је све супер, ја осећам свакодневно ту комплексну везу између новца и среће. Ја сам особа која истовремено прави „антикапиталистички филм” и покушава да добије кредит од банке.

У вашој имагинарној држави Хрчколенд наизглед је лако живети уколико се следе, од стране државе, два прописана правила: „Мислите позитивно” и „Следите своје снове”?

Да, хрчци живе и вредно раде у Хрчколенду, тој савршеној држави са савршеном економијом. Њихов језик састоји се искључиво од позитивних фраза које су обавезни свакодневно да понављају: „Мисли позитивно”, „Следи своје снове” и „То није проблем, то је изазов”. Све ово су само духовoте реченице преузете из филозофије позитивног мишљења, једне од најуспешнијих метода сакривања суштина проблема. Међутим, има једна друга реченица која је заправо кључна за Хрчколенд и много опаснија, а то је: „Слажем се” („I agree”). То је оно „Слажем се” које сви сигурно више пута дневно кликнемо не читајући предуге текстове или километарске уговоре у којима нико не прочита ситна слова, то су политички избори на којима смо гласали. Ово друштво је савршено „покривено”. За све наше проблеме вероватно негде већ постоји потпис да смо се ми са тиме сложили.

И у „Rabbitland” и у „Непутовањима”, а сада и у овом новом филму постоји снажно присуство оног што се назива ауторским друштвено-политичким ангажманом?

Волимо за себе да кажемо да смо студио за анимацију који је специјализован за креирање дистопијских светова. Наш први анимирани филм „Rabbitland” бави се темом демократије, „Непутовања” темом граница и изолације. У новом филму „О новцу и срећи” сматрали смо да је право време да се бавимо економијом. Међутим, једна ствар нас суштински плаши. Обично се деси да то што направимо у филму почне да се дешава у стварности. Тачније, обично се деси да стварност измисли још много гори сценарио него што смо ми успели да измаштамо за нашу малу пластелинску дистопију, тако да је вероватно и нажалост, у глобалној клими пандемије, инфлације и рецесије, прави тренутак за филм о новцу и срећи.

Заједнички именитељ за сва три филма јесте и хумор, да ли само зато да се чемер савременог света, којим се заправо бавите, лакше прогута?

То је свакако један од разлога. Међутим, понекад нам се чини да то што користимо уопште није хумор, него да је свет око нас толико бизаран да се ми заправо бавимо хиперреализмом.

Шта се догоди уколико се купи погрешан сан? Крај са нулом?

После напорног радног дана Хрчци у Хрчколенду цело вече проводе купујући најлепше снове које је управа за њих припремила и на то троше све што су тог дана зарадили. Међутим, једне ноћи десила се необјашњива грешка и протагонисткиња филма купила је погрешан сан. Цео живот покушавају да нам продају различите снове. Наш сан, који нисмо купили и у који смо стварно веровали, био је да ћемо вредним и марљивим радом, континуираним активизмом у уметности и култури, заједно са неким дивним људима око нас, допринети да свет буде бар за нијансу боље место. Али бојимо се да су снови о бољем друштву баш ретро…

И „О новцу и срећи” је рађен веома захтевном стоп моушен техником анимације?

Цео филм је рађен у „stop motion” техници анимације, што значи да смо заиста направили све лутке од пластелина и целу сценографију (свет Хрчака), а затим се лутке померају у малим покретима, сваки покрет се фотографише и на тај начин настаје анимација. Данас, када у свету анимираног филма доминира компјутерска анимација ми намерно користимо ову класичну технику зато што сматрамо да реалне лутке и сценографије могу да делују знатно убедљивије на посматрача, делују као да су стварне, поготово ако желимо да говоримо о неким битним друштвеним и политичким темама.

Из анимираног филма „ О новцу и срећи” (Фото: Rabbitland студио)

Снови се сањају, не купују се

Без обзира на бљештава светла свих шопинг молова, морамо да наставимо са микроактивизмом, уметношћу и културом

Снови које нам данас и овде продају много су једноставнији: то су снови о новцу, снови у којима нема моралних препрека да се до новца дође, снови о томе да ако си сиромашан, сам си крив. Снови у којима људи сањају како купују у блиставим шопинг моловима, како купују цео шопинг мол, како руше постојећи шопинг мол да би саградили још већи и већи док се негде далеко, далеко од кафића у шопинг молу, друштво убрзано раслојава остављајући невидљиво мноштво далеко испод границе сиромаштва. И без обзира на бљештава светла свих шопинг молова, морамо да наставимо са микроактивизмом, уметношћу и културом, зато што на тај начин можемо да покажемо колико је битно да се снови сањају, не купују се, каже Ана Недељковић.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Djoka
Bravo Anci!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.