Петак, 30.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ТЕМА НЕДЕЉЕ: ЗАШТО ВЕРУЈЕМО НАДРИЛЕКАРИМА

У болести постајемо психолошки рањиви

Чак и високообразоване особе могу да поверују у обећање да ће им се решити проблем за два или три месеца јер у болести постајемо психолошки рањивији и често регресирамо на ментални стадијум детета које не жели да трпи бол
Многи и даље не желе да користе медицину 21. века (Фото Пиксабеј)

Када је др Милан Јовановић Батут, један од оснивача Медицинског факултета у Београду, давне 1880. године покренуо часопис „Здравље” како би обичном народу давао медицинске савете и мотивисао га да се лечи код лекара, а не код надрилекара и шарлатана, вероватно није могао ни да претпостави да ће 142 године касније у Србији један од многобројних надрилекара, који је годинама људе „лечио” од злоћудних тумора чудотворним соковима, коначно бити саслушан у тужилаштву и да ће пацијент преминути због ломљења првог вратног пршљена након третмана код киропрактичара у нерегистрованој ординацији. Да је доживео пандемију вируса корона, вероватно би био шокиран чињеницом да многи пацијенти на своју руку узимају лек који се у ветерини користи за лечење глиста и паразита и у ноздрве стављају „Павловићеву маст”. И био би поражен податком да је чак 90 мајки одбило тестирање своје новорођене деце на спиналну мишићну атрофију, болест која се завршава смрћу или трајним инвалидитетом деце.

Нажалост, стиче се утисак да многи и даље као да живе у 19. веку и бојажљиво користе „услуге” медицине из 21. века. Уместо лекова, користе помоћна лековита средства, куцају на врата травара уместо доктора и апотекара, лече се на своју руку и уз помоћ савета комшинице са првог спрата, а за помоћ се пре обраћају лајфкоучу који „лечи” позитивним мислима него психологу или психијатру. Услуге интернета користе када дијагнозу за своје бољке траже код „др Гугла”, а терапију код „примаријуса Јахуа”.

Ана Влајковић, психолог и психотерапеут, објашњава да у кризним временима људи губе поверење у институције и здравствени систем, па се окрећу народним лекарима и природним начинима лечења. С друге стране су људи који се лече од озбиљних болести и који више не могу да поднесу болове и агресивну терапију, па се окрећу безболнијим и лакшим решењима и особама на које не би ни помислили да су здрави – траварима, врачарама и надрилекарима.

„У природи је човека тежња да избегне бол и ако нам неко понуди опцију лечења која не подразумева психофизичку патњу, често нећемо питати колико кошта. Хемотерапија је агресивна, а зрачење је болно и оставља бројне последице, па не треба осуђивати онколошке болеснике који су одлучили да прекину лечење код лекара и наставе га код надрилекара. Ми не знамо како ћемо реаговати ако нас живот суочи с тешком дијагнозом, али можемо да претпоставимо како ће се неко понашати као пацијент на основу тога како је у претходним животним ситуацијама реаговао на стрес – да ли је тражио пречице и ишао линијом мањег отпора или се директно суочавао с проблемом. Чак и високообразоване особе могу да поверују у обећање да ће магични штапић решити проблем за два или три месеца јер у болести постајемо психолошки рањивији и често регресирамо на ментални стадијум детета које не жели да трпи бол”, објашњава наша саговорница. Надрилекари на томе профитирају, а за пацијента се ствари често завршавају фатално.

„Још нас је отац психоанализе учио да у животу постоје два принципа – задовољства и реалности. Као дете, ми се руководимо само принципом задовољства и њему се природно враћамо у тешким животним ситуацијама, када тражимо најбезболније решење за проблематичну ситуацију. Нажалост, то решење је обично погрешно, веома болно и потенцијално опасно. И коначно, не смемо занемарити фактор општег образовања и културе – већа је вероватноћа да ће мање образоване особе пре затражити помоћ од надрилекара, травара или костоломца него од лекара. Осим тога, многим особама које живе у руралним крајевима и удаљеним местима нису доступне услуге модерне медицине или морају километрима да путују до првог лекара. Да није било ’покретних мамограма’ који су обилазили Србију, код многих жена не би био откривен и излечен тумор дојке – оне би вероватно умрле пре него што би стигле до лекара”, тужно констатује наша саговорница.

Она, међутим, скреће пажњу на чињеницу да се у медијима често даје простор самозваним стручњацима и „инфлуенсерима” да говоре против званичне медицине, па не треба да чуди што расте сумњичавост према белим мантилима.

„Ако имамо научне доказе да вакцине делују и да тестирање открива болест у раној фази и спречава њене фаталне последице, а у медијима промовишете певачице и списатељице које неће да вакцинишу своју децу против болести које се могу ефикасно спречити, не треба да изненађује што неке мајке одбијају тестирање новорођених беба на СМА, са објашњењем да се плаше узимања генетског материјала”, закључује Ана Влајковић.

 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

alisa
problem koji nije pomenut je i gubitak poverenja u farmaceutsku industriju, koja se jedino brine o svojoj zaradi i kako da sto brze proda sto vise najskupljih lekova. nije joj cilj da izleci vec da dobije potrosaca na dugi rok. Da ne pominjem razne konferencije lekara po belom svetu koje placaju te iste farmaceutske kompanije.
Dragan P
Nadrilekarstvo u Srbiji jeste problem, ali je mnogo veći problem to što se do lekara specijalista u bolnicama teško može doći zato što se svi pacijenti koji imaju kijavicu, manju prehladu ili temperaturu 37 prvo upućuju u kovid ambulante. Ako nisu zaraženi onda mogu da kod svog izabranog lekara zakažu pregled (na koji se čeka 5-10 dana) pa onda kada dođu na pregled i dobiju uput za određenog specijalistu u bolnici pa im se kaže da je prvi slobodan termin za 2-3 meseca. A bolest napreduje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.