Уторак, 06.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
БЕОГРАЂАНКА НА ГРОБЉУ СРПСКИХ ИНТЕРНИРАЦА У НОРВЕШКOJ

Унукине руже на гробу логораша Николе Сувајџића

Др Анка Станојчић је успела да оствари давнашњу жељу да се поклони сенима свог деде, који је почетком јануара 1943. страдао у логору Корген
(Фо­то Лич­на ар­хи­ва)

Прошло је 80 година од искрцавања првог транспорта југословенских заробљеника из концентрационих логора у луке Норвешке. Међу њима највише је било Срба. Немцима у окупираној Норвешкој била је потребна радна снага за изградњу путева, међу њима и „Крвавог пута”, као и пруга, на северу ове земље, за транспорт трупа и опреме.

Немачка Врховна команда је донела одлуку да се из свих концентрационих логора издвоје снажни, млађи мушкарци, способни за рад, и депортују. Издвојено је 4.268 југословенских затвореника и послато у Норвешку. Страдало је око 3.000 заточеника, међу њима и Никола Сувајџић. Смрзао се у логору Корген 3. јануара 1943. године. После осам деценија на његов гроб руже је положила унука примаријус др Анка Станојчић.

Гробље југословенских интернираца

Питамо нашу саговорницу како су текле припреме за њен одлазак у Норвешку.

– Пре двадесетак година сам себи дала задатак, завет, да ћу се поклонити сенима свог деде уместо свог оца, који је прерано умро и није могао то да уради. То је компликован и скуп пут за који сам се дуго припремала. Када сам затворила финансијску конструкцију, почела сам са распитивањем о Норвешкој и свим детаљима у вези са путем. Саветима су ми много помогли наши људи који живе у Норвешкој: Биљана Деврња, Данило Кадовић, Јелена и Жарко Сувајџић. Моји синови су се побринули за логистичку подршку: Владимир је осмислио план, а Милош је разрадио све варијанте пута и помогао ми да из Београда купим авионске и возне карте. Кад смо све то завршили, пред сам пут као добри дух ускочио је Драган Марковић, генерални секретар Норвешког друштва Србија, послао ми фотографије обновљених споменика и обећао да ће ми наћи водича међу Србима који живе у Рогнану. Иако сам се дотле прибојавала пута у непознато, тада сам била сигурна да ће све проћи како ваља.

Као што се зна депортација логораша је трајала око два месеца, теретним бродовима, возом... Пут докторке Анке Станојчић после осам деценија почео је слетањем у Осло.

– Одатле сам наставила авионом 1.100 километара северније, до луке Буде. Потом сам возом стигла у Рогнан и сместила се у хотел. Ето, данас је могуће из Београда стићи у Рогнан за два дана. Требало је наћи логор, с обзиром на то да је од 30 логора за заробљенике из Југославије, 13 било смештено на северу Норвешке, 13 у средњој Норвешкој, а четири у јужној и југозападној – објашњава како је путовала, а потом и сазнала где је тачно дедин гроб.

Осамдесет година Норвежани црвеном бојом изнова цртају тај крст, у знак поштовања према устрељеном Милошу Бањцу

– Шездесетих година прошлог века норвешка влада је омогућила потомцима убијених логораша да посете спомен-гробља. Моја тетка и стриц били су у Рогнану и тетка ми је оставила четири фотографије на којима се види гробље, споменик, она како клечи на плочи са именом свог оца и слика плоче са 11 имена. На полеђини је написала: „На спомен-гробљу Југославенима у месту Рогнан, Норвешка, тета Дара Јовановић.” Нажалост, без датума. Мој отац тада није могао да оде, а онда је преминуо 1974. године, у 50. години, па сам се ја заветовала да ћу то урадити уместо њега и клекнути на истом месту где је то тетка урадила.

Питамо је како се њен деда Никола нашао међу логорашима. Колико је био стар, колико је имао деце?

– Живео је у Пакрацу са супругом Маром, из рода Петра Прерадовића. Имали су једанаесторо деце, а у рат је ушло седам преживелих. Мој тата Душан, тада седамнаестогодишњак, и његов брат Младен одведени су на присилни рад у Аустрију и срећом вратили су се живи. Сестра Дара је раније послата у Београд и спасена. Бака Мара је са четворо деце, од шест до 16 година, убијена у логору Стара Градишка. Никола и његов брат Душан прво су заточени у Јасеновцу, па онда депортовани у Норвешку, у логор Осен на „Крвавом путу”. Душана су спасли Норвежани и он је остао у Ослу, ожењен Норвежанком Елзе. По подацима из књиге „У логорима у Северној Норвешкој”, деда Никола је премештен у логор Корген, где се смрзао 3. јануара 1943, у 51. години – подсећа Анка Станојчић.

Успомене на неке тешке дане повезало је људе који живе у мирним и срећнијим временима. Град Ниш и Салтдал су збратимљени од осамдесетих година прошлог века, па Норвежани долазе у Ниш и Нишлије у Салтдал. У градићу Рогнан тридесетак година живе двојица Нишлија, које је љубав довела на норвешки север.

– Драган Марковић је замолио Дејана Златановића да ми покаже све што треба. Гостољубиво и пријатељски, иако ме је видео први пут у животу, Дејан је прилагодио свој радни распоред и три дана ме возио где год је знао да има нешто што би требало да видим. Показао ми је много више од очекиваног. Места за која и нисам знала да постоје и нипошто не бих нашла без његове несебичне помоћи. Бескрајно сам му захвална на помоћи да остварим свој животни завет – посебно наглашава наша саговорница.

И не само то. Уверила се да Норвежани чувају успомену на страдале.

– Тамо су већину посмртних остатака логораша из 26 логора пренели у два спомен-гробља која чува и одржава комуна (општина) Салтдал: Ботн и Мухолт. Ботн се налази поред градића Рогнан. Наравно, има и мањих скупина гробова у другим местима, а земне остатке многих логораша нису ни ископавали испод путева и пруга које су присилно градили. У Рогнану се налази Музеј Крвавог пута (Blodveimuseet) који води директор Руналд (Ronald Nustad Rusaanes). Чим је чуо да долазим, инсистирао је да ми све покаже, па је Дејану и мени представио све експонате у музеју и приказао филм о сналажењу логораша да преживе након ослобађања, док матичне државе нису послале бродове по њих, прво по руске логораше. Желео је да ми покаже и више, али га је у томе спречила изненадна посета велике групе туриста. Уверила сам се да је у музеј одлично одржаван и посећен.

– Задивљена сам посвећеношћу којом Норвежани одржавају спомен-гробља и спомен-обележја. Дејан Златановић ми је прво показао Црвени крст. Поред пута који су градили логораши у покушају бега устрељен је Милош Бањац. Његов брат је Милошевом крвљу нацртао крст на стени. Осамдесет година Норвежани црвеном бојом изнова цртају тај крст, у знак поштовања. Неки километар даље постављен је споменик „Крвавом путу” и табла с објашњењима. Ту смо запалили свећу и положили беле руже. Одатле пут води узбрдо – описује нам докторка Анка како изгледају бројни сачувани трагови из прошлости.

Споменик градитељима „Крвавог пута”

– Са леве стране пута је велики бели дрвени крст на месту где су Немци стрељали непослушне логораше. Преко пута је гробље југословенских интернираца, ограђено каменом оградом и са добро одржаваном гвозденом капијом. Од улаза се види форма крста коју чине надгробне плоче са именима логораша и споменик у средини. Положили смо беле руже поред споменика. Запалила сам воштану свећу донету из Београда и мали црвени фењер са свећицом оставила на споменику. Дејан ме је дирнуо кад је обећао да ће запалити свећу у фењеру кад год то пожелим – признаје искрено. – Мислила сам да ћу тешко наћи плочу с именом мог деде у високој трави. Можеш замислити моју запањеност кад сам видела да робот коси траву све време током нашег боравка на гробљу! Толику посвећеност одржавању нашег спомен-гробља нисам ни у сну очекивала.

– Какав је то био осећај? Неописив. Помешана туга и срећа и понос. Туга што мој деда почива тако далеко од родне груде и што мој отац није успео да му се поклони. Срећа што сам остварила свој завет и остварила пут ходочашћа уместо свог оца. Дејан ме је дискретно сликао док сузама заливам беле руже на плочи с именом Николе Сувајџића, пазећи да ме не узнемирава док се у мислима поздрављам с њим – описује за њу врло потресне моменте.

С обзиром на то да је она до тог места стигла „из далека”, занима нас долазе ли тамо и потомци преминулих логораша. Прво је потврдила гласом, док није проговорила...

– Долазе. А и многи људи који чују за спомен-гробље. Две групе су дошле за време нашег обиласка гробља. Норвежани се труде да страдање несрећних логораша не буде заборављено – истиче др Анка Станојчић.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Djope
Свака част!
dragan matic
Zalosno da ovaj clanak do sada niko ne komentarise. Nasa tuzna proslost obilujr slicnim slucajevima.
Лазар
Велико хвала Славици за ову лепу и потресну причу и хвала Норвежанима који одржавају пламен посвећен страдалим Србима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.