После Украјине, Балкан

Погибија Дарје Дугине поново је актуелизовала приче о њеном оцу, политичком филозофу и идејном креатору великоруског експанзионизма, коме се приписује толики идеолошки утицај на Кремљ да га зову „Путиновим Распућином”.

Уочи војне инвазије, руски председник је одржао говор у којем је порицао постојање Украјине и Украјинаца, а многи западни аналитичари оценили су тај говор као чудан и неповезан. Чудан, можда. Неповезан, не. Путинова анализа директно је пратила мисли пророка новог руског царства, националисте и поборника екстремно десних ставова, које неки означавају и као фашистичке – Александра Дугина.

Русија је деценијама вођена по упутствима теоретичара који је повратио славу из времена Великог отаџбинског рата и, уз примесе мистицизма и захтева за покоравање ауторитетима, објаснио да будућност лежи у преузимању те прошлости од либерала и космополита који бришу историју, традицију и хришћанство.

Његова је идеја да пре него што модерност уништи све, духовно мотивисани руски народ уједини Европу и Азију у једну велику империју, „нови Рим” – под руским вођством. У свом капиталном делу „Темељи геополитике: геополитичка будућност Русије”, објављеном 1997. године, Дугин иде до детаља:

Руски агенти треба да подстакну расне, верске и секташке поделе унутар САД подржавајући америчке изолационисте. По Британији треба промовисати историјска ривалства с континенталном Европом и сепаратисте по Шкотској, Ирској и Велсу. Западну Европу треба привући Русији ослањајући се на нафту, гас и храну. НАТО ће се сам урушити.

Инспиришући европску „нову десницу” и револуционарну левицу, Дугин предвиђа постепену поделу Европе на немачку и руску зону, а друга ће бити доминантнија због енергетике. Велика Британија се распада. Империја Евроазије протезаће се „од Даблина до Владивостока”.

Путин мора да се добро осећао кад се догодио брегзит, кад је изолациониста Доналд Трамп ушао у Белу кућу, кад је ЕУ постала зависна од руског гаса и кад су бели демонстранти упали у зграду америчког Конгреса.

Онда се Путин још једном обратио филозофу који је 2014. тврдио да је рат између Русије и Украјине неизбежан и позивао Путина да војном интервенцијом спасе „морални ауторитет државе”.

„Украјина као независна држава с одређеним територијалним амбицијама представља огромну опасност за читаву Евроазију” и „без решавања украјинског проблема углавном је бесмислено говорити о континенталној политици”, пише Дугин.

Путин је послушао свог духовног инспиратора како би се спречио продор „Четвртог фашистичког Рајха”, како Дугин зове САД, ЕУ и НАТО.

Син пуковника совјетске војне обавештајне службе, Дугин је од младости показивао интересовање за мистичне доктрине, спиритуализам и политички радикализам. Био је члан подземних организација које су се противиле совјетском систему. Током дисидентског периода исказивао је дивљење за СС и прихватио алтер его под именом Ханс Зиверс – инспирисан личношћу ратног злочинца Волфрама Зиверса, генералног секретара нацистичког истраживачког института Аненербе, који је Хајнрих Химлер основао тридесетих година прошлог века.

После распада СССР-а, Дугин је стекао два доктората, из социологије и политичких наука, и отпочео је своју политичку активност. Био је специјални саветник Кремља и оснивач Националне бољшевичке партије, десничарске групе која је бољшевизам спојила с принципима фашизма како би се успоставила нова руска империја.

Сковао је термин „Новоросија” као културну, духовну и моралну алтернативу либералном поретку Запада. По његовом мишљењу, кампању против Запада не треба сматрати за политичку борбу у класичном смислу, већ као духовну, егзистенцијалну битку за руску душу. У проучавању „руске душе” посебно је инспирисан великим немачким филозофом Мартином Хајдегером, који је имао сумњиве везе с нацистима.

Дугин је 2009. објавио „Четврту политичку теорију” нудећи алтернативу комунизму, фашизму и либерализму. Комунизам је пропао због материјалистичког приступа историји, опсесије класном борбом, јеретичким односом према религији и погрешним очекивањем једносмерног прогреса. Фашизам је био осуђен на неуспех јер је почивао на расној супремацији и култу државе. Либерализам, који индивидуу поставља у средиште економског и политичког живота, учинио је људе слабим и неповезаним и поткопао друштво.

Зато каже да кампања у Украјини означава нову еру која ће одлучити да ли будућност света почива на многострукости и плурализму или на диктаторском униполаризму под покровитељством америчке хегемоније. Одлучиће и будућност Русије, јер Дугин каже: „Без Украјине, Русија никада неће бити империја, с Украјином биће империја”.

Дугин у својим анализама није испустио западни Балкан, који је Русија још од 19. века користила као резервни фронт. Слави искључиво пансловенске и панправославне везе. Он северни део Балкана додељује Бугарској. Зашто? „Србија је Русија. Срби су наше ја. Увек ћемо бити уз Србију”, говорио је у мају хвалећи Александра Вучића.

Сем Србије, у фокусу Москве је Босна и Херцеговина. Дугин најпозитивније говори о Милораду Додику, можда и зато што су обојица под санкцијама америчког Министарства финансија. Први због корупције, други због умешаности у украјинску кризу.

Предвиђања неког кога још зову „Путинов мозак” и ко има снажан утицај на војне и политичке елите у Москви су забрињавајућа. Предвиђа „заокрет Србије према руској геополитичкој агенди оживљавања словенског буђења. Видећете благодети када формирамо свој циљ на Балкану. Сада морамо да завршимо оно што смо започели у Украјини”.

Да ли то значи да ће се Путин, после завршетка рата у Украјини, који се описује као „историјски тренутак који ће увести нови светски поредак”, окренути западном Балкану, као што страхују поједини аналитичари? Ако је, како тврде, Дугин кључно утицао на Путинову одлуку да крене на Украјину, да ли ће Кремљ следити његова претећа упутства да Руси долазе да среде Балкан?

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa