Недеља, 05.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ДАНАС СЕ У ШИДУ ОТВАРА ИЗЛОЖБА „СРЕМ 1942”

Сремско крваво лето није преживело шест хиљада Срба

Прошло је осам деценија од хрватских и немачких злочина почињених на сремскомитровачком православном гробљу где је откривено 2.800 посмртних остатака стрељаних жртава, али записи неколицине преживелих још живо сведоче о ужасу и страдању
Ухапшени сељаци у Сремској Митровици 1942. године

У здању Црквене ризнице српске православне црквене општине Шид изложбом „Срем 1942” биће обележена једна тужна годишњица – осам деценија хрватских и немачких масовних ратних злочина почињених над Србима у Срему. Поставка ће бити отворена данас у подне, а ауторски тим Музеја жртава геноцида потрудио се да фотографијама, прикладним текстовима и публикацијом употпуни сећање на то – како га многи називају – сремско крваво лето. Казнена експедиција, коју је предводио Виктор Томић, главни опуномоћеник усташког поглавника Анте Павелића, за месец и по дана, убила је више од 6.000 невиних мушкараца, жена и деце и ухапсила више од десет хиљада цивила.

Само на простору поред православног гробља, у највећој заједничкој гробници на овим просторима нађено је око 2.800 посмртних остатака стрељаних жртава. То су подаци Анкетне комисије за Срем, који су прикупљени ископавањем стрељаних непосредно након престанка ратних дејстава.

Злочин је тим већи, што су сви који су убијени били цивили, чијем стравичном страдању је претходило мучење и злостављање. На том истом месту проливена је крв многих угледних грађана сремских села и градова. Један од њих је био и сликар Сава Шумановић, који је у ноћи између 30. и 31. августа 1942. године убијен на сремскомитровачком православном гробљу.

Стрељачки вод (Фотодокументација Музеја жртава геноцида Београд)

– У периоду од почетка августа до средине септембра 1942. године у Срему је спровођена злочиначка „акција” Виктора Томића да би биле  уништене партизанске снаге – подсећа Бојан Арбутина, кустос Музеја жртава геноцида. – Успешне акције у пролеће и лето 1942. године, међу којима се нарочито истакла акција сремачких партизана под називом „Ни зрна жита окупатору” током које су уништавана жетва и пољопривредна механизација, саобраћајне комуникације, подстакла је власти Независне државе Хрватске да покрену велику хрватско-немачку офанзиву на Срем под кодним именом „Боровски”.

У операцији „Боровски” учествовало је 17.000 усташа, домобрана и Немаца под командом немачког генерала Боровског, појашњава наш саговорник. Масовна хапшења Срба у Срему, импровизована суђења, а потом и стрељања отпочела су 6. августа 1942. године у Сремској Митровици, да би се потом раширила по целој територији Срема. По страдању људи посебно су запамћена стрељања на стратишту Дудик у близини Вуковара и на православном гробљу у Сремској Митровици. Жртве које нису стрељане у Срему углавном су биле упућиване у јасеновачки систем концентрационих логора смрти.

Долазећи у Срем као „вук у јагњећој кожи”, Виктор Томић је Сремцима упутио проглас да долази „као пријатељ који неће правити разлике међу становништвом”, као и да ће његов рат бити искључиво усмерен ка кажњавању оних који не поштују законе НДХ, а којима се обраћа претњом да ће их стићи „заслужена и неумољива казна”, напомиње кустос Арбутина.

Враћајући се у период пре осам деценија, аутори изложбе и историчари (Бојан Арбутина и др Никола Радосављевић из Музеја жртава геноцида и Радован Сремац, виши кустос Музеја наивне уметности „Илијанум” у Шиду), истичу да су злочини почињени у току акције Виктора Томића за  Сремце били највеће зло које је задесило питому равницу. Свакако током Другог светског рата, али и током вишевековне историје српског народа у Срему. Мада не би требало заборавити да је страдања недужних било и у наредним годинама.

Покретни преки суд је изрицао масовно смртне казне, осуђени након прочитане пресуде нису имали право на жалбу па су били транспортовани на стратиште Дудик у близини Вуковара. Од многих стрељања извршених у Дудику, углавном ноћу, по страдању се издвајају два.

– Прво се догодило у ноћи 19. августа 1942, када је на стратишту убијено стотину житеља Сремске Митровице, Ирига, Земуна и Лаћарка. Друго стрељање се догодило у ноћи 25. августа 1942, када је на вуковарском стратишту заувек угашено 86 иришких живота. Захваљујући попису који је упућен Усташкој надзорној служби у Загреб из Вишег редарственог повереништва, сачувана су имена свих 165 лица упућених у логор, међу којима се налазило и 24 деце – напомиње Бојан Арбутина.

– Страдали су и мештани других сремских места међу којима се, по бруталности, нарочито истакао злочин у Руми у којем је 95 особа изгубило животе. На смртну казну у Иригу осуђено је 36 лица, која су, након злостављања, свучена, утерана у камионе и одвезена у место Касарне у близини Ирига, где су потом и стрељана. Друга етапа злочина у Срему отпочела је 26. августа 1942, преласком Виктора Томића и Вишег редарственог повереништва у Сремску Митровицу – подсећа кустос хронолошки на злочине.

– Ова етапа се истиче по најгорим злочинима почињеним на сремскомитровачком православном гробљу. Масовна стрељања Сремаца која су почела у Вуковару настављена су у Сремској Митровици и трајала су од 30. августа до 8. септембра 1942. Увод у нову етапу злочина представљала су масовна хапшења Митровчана у ноћи између 29. и 30. августа 1942. Након хапшења, заточеници су спровођени до Казненог завода, где су довођени заробљеници из читавог Срема, а одатле су камионима и аутобусима превожени на гробље где су вршене егзекуције – додаје Бојан Арбутина.

О ноћима ужаса у којима су жртве стрељане постоји много записа. Упечатљиво сведочанство оставио је Петар Радишић, један од Митровчана који је био натеран да копа гробнице и затрпава стрељане жртве. Петар Радишић је описао како су 30. августа 1942, у ноћи када су похапсили већину Митровчана, око 10 сати, на прозор његове куће дошли Иван Цингели, његов брат Ђура и Фрањо Мајер, градски редар „и заповедили да се сместа обучем, узмем лопату или ашов и пођем за њима”. Пошто је то учинио довели су га до великог аутобуса, („марице”) у којем је било од 40 до 50 људи са лопатама и ашовима. Одвезли су их на гробље. „Полазак аутобуса са жртвама најављиван је пуцњевима из пушака, па су тада паљене ватрогасне бакље и забадане у хумке поред раке”. Они који су копали гробнице пожуривани су под претњом да ће и сами одмах завршавати у њима.

Следе описи мучних сцена. „Томић је издао заповест усташама да воде десеторицу по десеторицу кроз шпалир до раке, а ови су то и извршили. Видео сам да су људи били скинути, само су гаће на њима остале. Чим су дошли до раке, под светлост бакљи, видео сам да су били модри по глави и телу. Руке си им биле везане жицом. Били су толико премлаћени и заморени да се нису противили, нити су јаукали. Мирно су ишли у смрт. Близу раке стајао је један усташки сатник који је заповедио да се иза десеторице затвореника поставе десеторица усташа. Када је то учињено, заповедио је несрећницима да клекну на руб раке и дигну главе, а усташама да нишане.”

Стеван Маријан, Шиђанин је, побегавши под окриљем ноћи са стратишта, избегао стрељање на гробљу. О свом спасавању детаљно је писао.

„Када смо стигли на гробље, почели су да нас изводе десет по десет и постројавају у потиљак. Свуда око нас биле су усташе. Видео сам да је стрељањем лично управљао Томић, а уколико неко није био убијен стрељањем, Томић је лично, накнадно, из револвера убијао те људе. Када сам видео да су сви људи из аутобуса преда мном стрељани и да никога не остављају у животу, донео сам одлуку да бежим.” Пуцали су за њим, али мрак му је био савезник.

Таквих срећника нажалост било је мало, али су читавог живота памтили ужас масовног страдања, гробнице пуне унакажених тела и све то записали су у књигама, да остане као сећање на сремско крваво лето.

 

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Petar
Мој деда је спомињао Дудик јако често, много људи је тамо побијено...
Dan Dusan Milicevic
Lijepo je da je osnovana prva gimnazije prije 183 godina. Ali je isto tako tacno da je nepismenost u Srbiji sve do 1950 bila 90%.U novoj socijalistickoj Srbiji skolovanje je postalo obavezno za sve i djevojcice i djecaka . Nepismenost je smanjena drasticno do 1980 godine.
Gisonja
Ubijali su nas gde su stigli i koliko smo im dozvolili a posle smo sa njima državu pravili. Zamislite da su posle genocida Jevreji i Nemci ili Turci i Jermeni napravili zajedničku državu?
dr Slobodan Devic
Samo su Nemanjici i Milos pravili Srbiju; sve druge drzave su nam bile nametane ...
Jasnić Slaviša
Ovo nije samo za novine i muzej.Ovo je za sve udžbenike počev od BUKVARA da svi u Srbiji i svetu znaju ko su Hrvati.Večna slava žrtvama a Hrvatima božja kazna.
asinus
A zasto se cekalo 80 godina? Verovatno da bi svi zlocinci pocrkali i da nema sudjenja. Ko zna, a mozda su bili i na vlasti, sve dok ih djavo nije pozvao.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.