Калабић нема право на рехабилитацију јер je утврђено да је ратни злочинац

Ваљево – Одлуке Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата из периода од марта до септембра 1945. године, које су се односиле на Николу Калабића, нису донете противно начелима правне државе и због тога Никола Калабић нема право на рехабилитацију, сматра Више јавно тужилаштво у Ваљеву.

Ова институција је Апелационом суду у Београду пре неколико дана поднела жалбу на решење Вишег суда у Ваљеву којим је Никола Калабић, некадашњи командант Горске краљеве гарде Југословенске војске у отаџбини рехабилитован. Жалбом се тражи преиначење поменутог решења и одбијање захтева за рехабилитацију који је пре више од једне деценије поднела Ваљевка Весна Калабић, унука Николе Калабића.

– У образложењу жалбе, поред осталог, подсећа се да је одредбама закона прописано да се не могу рехабилитовати припадници окупационих снага и чланови квислиншких формација који су извршили односно учествовали у извршењу ратних злочина током Другог светског рата. Под тим особама се подразумевају сви они које су судови и други органи Демократске Федеративне Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, као и Државна комисија прогласили да су ратни злочинци, односно учесници у ратним злочинима. Несумњиво је током поступка утврђено да је одлукама Државне комисије Никола Калабић проглашен за ратног злочинца – наглашава за „Политику” Драгана Марковић, виши јавни тужилац у Ваљеву. Додаје да нико, па ни историчари, не може да даје правне квалификације значаја одлука Државне комисије када је то Закон о рехабилитацији јасно прописао.

Тужилаштво сматра да није основано становиште првостепеног суда да су одлуке за које је тражена рехабилитација Калабића донете противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода и да су биле мотивисане политичким и идеолошким разлозима. У прилог својој тези тужилаштво подсећа да пре 70 година поменута начела и стандарди нису ни постојали у данашњем облику правних схватања. Наводи да је Универзална декларација о људским правима и слободама донета 1948, а Европска конвенција о људским правима и слободама 1950. године.

– Догађај једног времена можемо ценити само према мерилима која су важила у том времену, јер ако би се данашњи стандарди људских права примењивали на пресуде и одлуке других државних органа из тог периода, тешко да би било која одлука остала на правној снази – наводи тужилац Драгана Марковић. У том контексту, у прилог свом ставу да одлуке Државне комисије нису донете из идеолошких и политичких разлога, тужилаштво подсећа на ону која се односи на злочин почињен у селу Друговац. Има разлога за повезивање Николе Калабића са тим догађајем, јер су две његове јединице биле ангажоване у том злочину, а то није могло бити без његовог знања и наредбе, каже Марковићева.

Жалба се бави и квислиншким карактером Краљеве горске гарде као сегмента равногорског покрета и указује да је Никола Калабић одржавао везе са окупационим немачким снагама, о чему су се изјашњавали и саслушани историчари. Као посебно занимљив издвојен је део из књиге историчара Милана Радановића „Казна и злочин” који преноси дневник немачког војног изасланика за НДХ Едмунда Глајзера фон Хорстенауа који је после боравка у Србији јануара 1944. забележио следеће: „Чини се да је Србија најмирнија земља на Балкану, нетко је рекао чак и у Европи... Користећи опћу ситуацију у којој се налази Дража Михаиловић, склопљени су локални споразуми са разним четничким групама.”

Позивајући се на одредбе закона, да право на рехабилитацију немају особе које су лишене живота у оружаним сукобима као припадници квислиншких формација, тужилаштво у жалби наводи да то право нема ни Никола Калабић, јер, како тужилаштво налази, првостепени суд је погрешно утврдио одлучну чињеницу која се односи на квислиншки и колаборационистички карактер војне формације којом је он командовао.