„Благовештенски сабор” је културно благо

Потрага за сликом Влаха Буковца „Благовештенски сабор 1861. године” – а која је нестала још 1993, из депанданса Музеја Војводине у Челареву, и од тада јој се није знао никакав траг – трајала је интензивно уназад око годину и по дана и водила је компликованим истражним путевима од Београда до Цириха, о чему су лета прошле године наши медији и извештавали. Коначно, након што је обелодањено 16. августа да је ово за нас изузетно битно дело лоцирано и предато у Цириху представницима нашег Тужилаштва за организовани криминал и Музеја Војводине, оно се од 19. августа налази у поменутом музеју, где је тога дана и приказано јавности и где ће, према речима Тијане Станковић Пештерац, директорке музеја, у наредном периоду бити део његове сталне поставке.

Управо ова збивања актуелизовала су интересовање за ову слику, изведену техником уља на платну, димензија 122 пута 192 сантиметра, коју је велики уметник и академик насликао 1901. по наруџбини, а поводом четрдесетогодишњице Црквено-народног сабора Срба одржаног на Благовести, 2. априла 1861. у Сремским Карловцима.

У историјат слике упућује нас др Игор Борозан, професор историје уметности на Филозофском факултету у Београду, одличан познавалац Буковчевог опуса и аутор запажене и веома посећене изложбе (одржане у Галерији САНУ), велике ретроспективне и прве такве у Београду на којој је крајем 2020. и током неколико месеци 2021. могло да буде виђено 36 дела баш овог уметника.

За наш лист Борозан, за почетак, подсећа да је дефинисање националног идентитета током последњих деценија 19. и почетком 20. века манифестовано и визуелним делима и да је у периоду од Мајске скупштине 1848. године до уједињења 1918. године неколико ликовних представа стекло канонски статус међу Србима северно од Саве и Дунава. Најпре у Аустријском царству, а потом и у Аустроугарској, српски корпус је настојао да визуелним средствима потврди свој културни, верски и национални статус, а тиме и право на сопствену конституционалност, у сложеним околностима, неретко непријатељским, текао је сложен процес еманципације српског народа.

– У таквом духу је потребно сагледати и слику „Благовештенски сабор”. Буковац је једну историјску епизоду пренео на ниво метафизичке стварности, створивши тако патриотску икону од прворазредног значаја. На основу аутентичног приказа скупштинског заседања Буковац је средствима која стоје на располагању академском сликару додатно идеализовао конвенционални историјски догађај. На основу литографије Јозефа Антона Бауера, настале по фотографији новосадског фотографа Стефана Вулпеа, Буковац је у договору с угледним књижаром и издавачем Петром Николићем из Загреба насликао представу скупштинског заседања у великом формату. Наиме, по ранијем договору с Николићем, уметник је требало да изради портрете краља Александра и краљице Драге Обреновић исте године у Смедереву. Међутим, подуже одлагање овог посла је Буковцу доносило материјални губитак, те је у надокнаду за изгубљено време Николић предложио сликару да изведе уљану реплику „Благовештенског сабора”. Намера је била да се слика пренесе у репродуктивне медије (литографија, разгледница...), што би Николићу донело материјалну корист, на име чега се он несумњиво одужио сликару, који му је уступио права репродуковања оригинала у популарним медијима. Тако је на посредан начин склопљен договор који је довео до настанка ове слике, а Николић је по већ устаљеном обрасцу трасирао даљи живот слике у масовним медијима која је током наредних деценија постала део приватних ентеријера многих домова – истиче Борозан и додаје да је, попут Предићевих „Босанских бегунаца” и „Крунисања Душановог” Паје Јовановића, и Буковчев „Благовештeнски сабор” као пропагандно и веома популарно дело постало тако једна од најпрепознатљивијих слика стављених у службу већ поменуте националне мобилизације, што потврђује и сликарев ћирилични потпис на слици.

Како додаје наш саговорник, избор Буковца као сликара достојног да представи ову важну епизоду није би случајан. Уметник је већ раније урадио величајни портрет краљице Наталије Обреновић и портрет престолонаследника Александра Обреновића и међу Јужним Словенима уживао је велики углед, а почетком 20. века је био и интернационално етаблиран, и то особито у Паризу, где се и школовао, као и у Енглеској, у којој је сликао портрете елитних слојева енглеског друштва.

– Истовремено, сликар о коме је већ деценијама подробно писала српска штампа с обе стране Саве и Дунава својим је академским образовањем гарантовао ваљано извођење композиције с великим бројем актера (82 насликана лика), што су могли учинити само обучени сликари, вични осликавању историјских композиција. Овако захтевни подухвати су налагали правилно компоновање, познавање перспективе и других ликовних елемената које је Буковац, иако не у својству сведока догађаја, успешно решио – наглашава Борозан.

Говорећи подробније о још неким аспектима овог дела, односно самом квалитету Буковчеве представе и његовој вредности, он каже да се мора приметити да су верност предлошку и намена слике као историјског документа ограничила сликареву оригиналност и његову препознатљиву виртуозну технику.

– Портретне представе цара Фрање Јосифа, као централне фигуре у држави и покровитеља Сабора, и Светог Саве, као патрона српског народа у Јужној Угарској, на зидовима свечане сале су потврдили репрезентативни карактер и церемонијалну укоченост приказаних актера и других елемената, што и приличи једном оваквом догађају. Такође, намера сликара да што верније репродукује ликове српских верских и световних првака, попут патријарха Јосифа Рајачића, Ђорђа Стратимировића и других наметнули су извесну театралност која провејава патосом слике. Али, упркос извесном ограничењу по питањима ликовности, слика представља културно благо од прворазредног значаја за Републику Србију. Без обзира на њену тржишну вредност која зависи од променљивих категорија духа времена, историјски значај Буковчеве слике чини да се она подводи под категорију непроцењивог значаја. Статус слике као патриотске иконе је несумњиво потврђен и успешном акцијом државних органа и ресорног Министарства културе и информисања, који су слику вратили у њено природно станиште – оцењује Борозан.