Шамари који бриде

Данас са Холандијом, у четвртак за девето или 11. место и за српске ватерполисте ће Европско првенство бити завршено, два дана пре званичног краја. Дан за пласман у врху је субота, али у том врху неће бити Србије. Ни близу, тачније биће далеко колико никад у историји није била. Од распада СФРЈ очајно је било на Олимпијским играма у Атланти 1996. са осмим местом и седмом позицијом на Светском првенству у Барселони.

Наредних дана биће Савић и компанија на мети критика. Оправдано, јер минули рад и врхунски резултати не дају право да се у две најважније утакмице одигра квалитетно укупно четири минута и то последња против Француске. Нећемо да губимо време на Израел и Словенију, нижеразредне саставе чак и за нашу Суперлигу. Друга је ствар што ће у тим критикама предњачити ботови, форсираће се судбина Партизанове школе, помињати све и свашта често без покрића, али време неуспеха мора и то да трпи.

Будимпешта, Стразбур и Сплит су нас спустили на земљу. Колико год то звучало фразеолошки, демагошки, можда и није лоше. Јер, растрзани између амбиција и реалног стања српски ватерполисти су се потпуно погубили. Остали без идеје, система, одбране, напада али највише без одлучности да искрваре за победу. Истина та одлучност је била некако присутна против Француза, али само зато јер је ривал био свестан да се не пита пуно. Да се пита онолико колико му и оваква Србија даје. Нажалост дала му је толико да је Мандићев коментар дат медијима ЛЕН све рекао:

– Само једна реченица, најтежи дан у историји српског ватерпола.

Погледајмо и неки пресек ствари који су допринели оваквом резултату. Без жеља да будемо стопостотно тачни, али је јасно да по доласку у Београд мора да се добро види где је Србија сада. Рекосмо, далеко од врха али паметан не прави грешке два пута. Сплитска срамота ће проћи напорним радом, али тешко да ће се заборавити.

Лако је бити генерал али све ствари добро анализирати, увидети грешке, тражити начин за њихов исправак и ићи даље.