Субота, 10.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ НЕДЕЉЕ

Стив Бушеми за лист „Политика” о својим новим филмским пројектима

Људима је потребна помоћ, људима је потребно да разговарају са људима како би спознали да нису једини који имају проблем и да многи други пролазе кроз потпуно исту ствар
Стив Бушеми, амерички глумац и редитељ(Фото EPA EFE/Nina Promer)

ВЕНЕЦИЈА, ЛИДО И док је као глумац најчешће комични чудак у великом броју филмовима браће Коен, затим Тарантина, Дичилија, Хауфмана, као редитељ Стив Бушеми је другачији. Филмови са његовим редитељским потписом су мали, интимни, лични, често и меланхолични, а сваки од њих у мањој или већој мери говори о усамљености. Такав је и „Слушалац”, Бушемијев филм с којим је свечано затворен програм „Дани аутора” на 79. Венецијанском фестивалу.

Снимљен током пандемије према сценарију Алесандра Камона, Бушемијев филм приповеда о Бет, у изврсном тумачењу Тесе Томпсон, која ће од сумрака до свитања бити пажљиви слушалац свих оних који су те ноћи имали потребу да позову број за подршку да би их с друге стране жице дочекао њен умирујући глас…

Ваш филм је попут монодраме: један лик, један простор и још само гласови који се чују с друге стране жице, да ли сте унапред размишљали да ово може бити веома ризична форма?

Не знам да ли сам само био нервозан или сам то подсвесно смислио као мелодраму. Било је изазовно мислити о једној особи на једној локацији. Сценарио је тако лепо написан, једноставно је, само тече и одмах сам помислио како је та прича лепа и како треба да је учиним филмском. Локација је била заиста важна. Нашли смо ту дворишну кућу, далеко од улице и потпуно је сценографски опремили од врха до дна како би се Теса Томпсон у улози Бет осећала што природније. Да би могла да се креће, јер је за овакав филм покрет веома важан и увек је јасно мотивисан. 

Успех филма са смо једним ликом много зависи од доброг избора глумца, како сте се одлучили за Тесу?

Нисам био превише упознат са њеним радом, познавао сам је површно из сусрета на Западној обали. Када су ми је предложили, погледао сам њене филмове и тешко је објаснити зашто, али некако сам одмах знао да је она та. Послао сам јој сценарио и имали смо низ састанака путем „Зума” и оно на шта сам нарочито обраћао пажњу је њен глас, али сам повремено на снимцима онлајн састанака блокирао глас да бих се фокусирао и на њену фацијалну експресију.

Бет је оператер за стручну психолошку подршку људима у невољи, она је пажљиви слушалац и није јој дозвољено да изражава емоције?

Да, Бет то не чини у разговорима са позиваоцима које не познаје, али гледаоци могу да виде на њеном лицу како то утиче на њу, чак и кроз те микромимичне промене. Мени је било фасцинантно гледати како Бет пролази кроз сваки позив. Труди се да да све од себе. Не успева увек, некад се чини да не може, некад сумња да ли је саговорнику рекла праву ствар, некада позивалац пребрзо прекине везу, али се увек она рестартује и почиње поново. И заправо, постајемо свесни утицаја сваког разговора на њу.

Можемо ли рећи да је ваш „Слушалац” нека врста посвете људској усамљености?

Пандемија је то додатно испровоцирала, сви смо се суочили са усамљеношћу током тих дугих месеци карантина. Преко дана људи су се још и виртуелно виђали путем друштвених мрежа, али шта да радиш усред ноћи када не можеш да заспиш и када осећај усамљености постаје неиздржив. Позивање тих ноћних служби за стручну подршку може да пружи олакшање. Неко вас саслуша, умири својим гласом. Са неким сте се испричали и поделили своје муке, страхове, несрећу, понекад само и чисту досаду. Све смо то приказали у филму. Мислим да заиста чешће морамо да будемо ту једни за друге, чак и када се не познајемо. Лик Бет не жели никога да поправи, она је ту да помогне, да пружи утеху и пре свега – она је ту да слуша. Много од онога што се чује у филму постојало је као проблем и пре пандемије. Људима је потребна помоћ, људима је потребно да разговарају са људима како би спознали да нису једини који имају проблем и да многи други пролазе кроз потпуно исту ствар.

Како сте се ви носили са пандемијским „закључавањима”?

Нисам шетао пса, јер га немам. Сигурно је да сам успео да надокнадим много тога од сјајних телевизијских програма и филмова. Чак сам успео да надокнадим много тога пропуштеног и са својим пријатељима, јер смо чешће били на вези него када нам је живот текао нормално, испуњен огромним обавезама. И био сам у Њујорку, ту ми је породица, пријатељи. Иако нисмо могли да се виђамо да бисмо се дружили чинили смо то путем „Зума”, јер нам је било важно да стално одржавамо везу. Једном када се везе покидају тешко их је надокнадити.

Да ли бисте рекли да филмови могу помоћи да се превазиђу разне невоље?

Мислим да филмови могу много да помогну, али нису свемогући и не треба им приписивати превелику моћ. Било је филмова током мог живота које сам гледао и који су ме сигурно инспирисали и подстицали. Рецимо, филмови Френка Капре и Касаветеса.

А онда, ето вас у филмовима браће Коен?

Ха, да, као глумац ја превасходно и јесам комичар. Филмови које режирам су другачији.

Коенови су се раздвојили, је ли у питању замор материјала?

Не мислим тако. Ко зна шта ће бити у будућности. Џоел је радио „Магбета” као нешто што га је занимало. Итан сада ради филм са својом партнерком Триш. Они не одустају од стваралаштва.

Важите за неку врсту ослонца независне филмске сцене током деведесетих година прошлог века, мислите ли да се сада све радикално променило?

Свака деценија је другачија. Знате, свака генерација је другачија. Мислим да је још много оних који знају да направе диван независни филм. Филмска индустрија се увек мења и све док је присутно интересовање публике понуда и потражња филмова ће и даље постојати. Да ли ће публика мање ићи у биоскоп, а више гледати филмове на мањим кућним екранима? Видећемо. Интернет је много тога убрзао и променио, али филм, телевизија, музика, позориште, уметност информишу једни друге много брже него пре и све је људима постало доступније.

Ви сте још пре улоге у филму „Живот у забораву” режирали и своје прве филмове?

Режирао сам два филма пре него што сам одиграо улогу Ника Рива, редитеља који се мучи током снимања свог независног филма у „Живети у забораву”. Први је био филм „У супи”, снимио сам га пре 30 година и са њим први пут био у Венецији. Снимио сам после и један кратки филм, тако да сам у тренутку рада у „Живети у забораву” већ имао редитељска искуства и више разумевања за лик Ника Рива.

Пре „Слушаоца” последњи пут сте режирали филм још пре петнаест година, зашто толика пауза?

Нисам режирао филм у последњих 15 година због недостатка труда. Али, и због тешкоћа са продукцијом. Проведеш толике године покушавајући да продукцијски саставиш филм, а онда се све распадне. Онда то пустим. Буде ми жао тих три или четири године живота потрошених на труд без успеха. Ипак, много тога сам конпензовао режирајући епизоде разних телевизијских серија, попут „Сопранових” или „Чудотворца”. Дакле, остајао сам у редитељском тренингу.

Немате амбицију да једног дана постанете Клинт Иствуд?

Ха, наравно да не. Један је Клинт Иствуд, а ни њему није нешто добро.

Која је одговорност захтевнија и тежа, глумачка или редитељска?

Желим да режирам, а као редитељ сам одговоран за све и зато осећам да је сарадња са људима који ће дати све од себе у филму толико важна за рад. Волим филмске сетове на којима редитељ ствара атмосферу у којој се свако осећа као да може много да допринесе. И иако је тон толико другачији, сама механика режије, разговор са глумцима, разговор са сниматељем, разговор са дизајнером продукције, то је нека врста мишића који треба да вежбате. И то је оно што имам. Изазов је што не режирам довољно, тако да сваки пут када то радим скоро као да почињем изнова. Преформулисан као редитељ то утиче на моју глуму, али и обрнуто...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.