Уторак, 06.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ТЕМА НЕДЕЉЕ: БОРБА ПРОТИВ СТЕРЕОТИПА О РОМИМА

Језичко чистунство политичке коректности

Онога тренутка када боја коже, порекло или име и презиме не буду препрека за напредовање у послу, склапање бракова, заједничке изласке и престанак тихе сегрегације, Роми неће бити никаква посебна тема

Градске власти селиле су црну браћу из картон-насеља код некадашњег старог аеродрома, било је лето, а ја сам се вратио с мора. Прошло је петнаестак година од тада. Послали су ме у ту фавелу, где пршти живот у склепаним кућицама, где се деца купају у кориту, а очеви вуку колица, враћајући се с редовног посла: пребирања по контејнерима и скупљања старог папира и свега осталог.

Насеље без улица, без бројева кућа нема краја – да, добро се тога сећам и у том лавиринту видео сам нешто што личи на кафану, можда на ноћни клуб, бар ми се тако учинило. Сео сам и наручио пиће, јер сам схватио да сам се у том силном метежу изгубио, што би се десило и гугл мапи. Насеље је могло имати хиљаду или сто хиљада становника, не бих погрешио, јер оно нема почетак ни крај. Сазнао сам да деца не иду у школу, али како су политичари хтели да их макну одатле, како би подигли модерне стамбене и пословне центре, настала је побуна.

Црна браћа нису наивна, живела су деценијама на тој локацији без имена, адреса, кућних бројева и без наде, насеље се ширило зато што су пристизали рођаци са југа, махом из области којом је царевао Шабан Бајрамовић, јер били бели или црни, сви знају за један град, зове се Београд.

Тражио сам главног боса, великог поглавицу, ромског Бика који седи, и видео сам га међу саветом мудраца, стараца избораних као Чарлс Бронсон. Изгледали су као да им је осамдесет година, али ђавола, једва да су стигли до педесете. Живот не мази Роме, већ их шиба као равничарски ветар. Седели су за столом, као дублери Бекима Фехмијуа и Бате Живојиновића из филмског класика Александра Саше Петровића„Скупљачи перја”. Није било наследнице Оливере Катарине, али боже мој, како се мој боравак одужио, појавило се више младих девојака које би, да је ромска срећа другачија, биле мисице. Да ли сам ја у италијанском неореализму који је инспирисао Сашу, у класичном Леонеовом вестерну или магичном реализму Емира Кустурице који га је инспирисао да режира „Дом за вешање”, а потом и постмодернистичку комедију „Црна мачка, бели мачор”.

Али, шта је живот Рома него мешавина жанрова са обавезним мелодрамским крајем.

Велики поглавица ме је примио, попушили смо „марлборо” мира, читаву паклицу за неколико сати. Био је практичан. Одлучио је да напише писмо Савету безбедности УН, па ће бели људи из Немањине, са Андрићевог венца и Старог двора да се призову памети и одустану од своје намере да их преселе у предграђа. Говорило се о далеким предграђима у којима нема толико секундарних сировина које они сматрају благом.

Како сам носио белу мајицу, а тен ми је тамнопут, после сунчања на мору, заиста сам изгледао као „еурокрем”. Кренем ја са „браћо Роми”, а поглавица ће мени: „Шта бре ти нама Роми, кад си црњи од нас.” Не пали ту, у насељу без почетка и краја, политичка коректност. Али може да упали писмо Савету безбедности. Поглавица ми предлаже да им помогнем да напишу, ја пристајем, заслужили су. Јуриш на Ист Ривер, па нек се пуши бели човек!

Црн ја, црни они, савршена колоритна екипа. Зар да поклекну пред крупним капиталом без жестоке борбе и међународне шорке? Знају они да ће да изгубе борбу, рекох већ нису наивни, али подижу себи цену, неће напустити своју свету земљу која нема граница, није исписана на географским картама, није уписана у катастар, јер они не постоје осим у кафанским песмама, у филмовима, у литератури, на агенди невладиних организација и увек – пред нашим очима!

И обавезно је тај поглед пун стереотипа, ни ја нисам побегао из њега, али знам само једно. Ниједан од Рома које сам познавао никада ме није продао и издао. Црна браћа држе реч, а када тепамо једни другима, наравно да смо Цигани. Уосталом, припадам том племену, како себе називају навијачи Црвене звезде. Тако да долазимо до парадокса, јер највећа навијачка армија себе баш тако назива и то име поносно носи. „Ми смо Цигани, најјачи смо, најјачи!” То је наш црвено-црно-бели свет, у којем погрдни назив за Роме већинска заједница сматра комплиментом. Осим буразера партизановаца, или „гробара”, што они сматрају такође својим крштеним именом.

Али, оно што пише у књизи за трећаке, где деца читају: „Питало Циганче мајку: – Који је дан најдуљи у години? – Они кад се чека вечера без ручка”, нимало ми се не допада. Зато што се овом питалицом сиромаштво везује за једну етничку групу. Док су из издавачке куће „Клет” изјавили да је питалица развила осећање емпатије према Ромима, покрет Опре Рома Србија је саопштио да је реч о расизму који промовише издавачка кућа „Клет” и Министарство просвете.

Деветогодишњаци заиста треба да уче о ромској култури, њиховом утицају на филмску уметност и књижевност, уместо да од малена робују предрасудама. Легендарни певач Шабан Бајрамовић је себе увек сматрао Циганином, није желео да га зову Ром, али Шабан је био музички краљ кога је болело уво за називе националних мањина, јер је својим гласом терао све да полете са њим у циганској кочији у облаке, где се лије алкохол, где тече крв и где се лију сузе. А краљева је последња. Шабан је разумео да се незаборавни филмски и позоришни мјузикл не може преименовати у „Роми лете у небо”, нити да се балада Томе Здравковића може прекрстити у „Роми, Роми, тихо свирајте”. То чак није учинио ни Ацо Пејовић у својој одличној верзији, што показује да живот уређује језичко чистунство политичке коректности далеко паметније од активиста невладиног сектора.

Ни Џеј Рамадановски није био другачији, јер је знао да су га одувек гледали другачије баш зато што је био другачији, али је својим гласом и песмама чинио да или сви заћуте или хорски певају с њим. Његова смрт била је вест дана током короне, а за њим су највише суза пролили алфа мужјаци с Дорћола, његови ортаци из детињства. Све бељи од бељег. Као да их сунце није огрејало. Текстове је за Џеја писала бела жена. Звала се Марина Туцаковић.

Славно племе из картонског насеља је изгубило битку. Раселили су их, на њиховој светој земљи су стамбени комплекси и пословни центри и ко зна шта је сада с великим поглавицом, саветом стараца и оном силном дечурлијом која су трчала по улицама без имена, а потом улазила у картонске куће без бројева. Зашто се сећам тог насеља? Зато што сам се седећи с великим врачевима, осећао баш као они. Иако ми нису свирали на увце.

У томе је проблем. По новоговору, потребна је некаква инклузија у друштвену заједницу, ваљда је то тако, али онога тренутка када боја коже, порекло или име и презиме не буду никаква препрека за напредовање у послу, за склапање бракова, за заједничке изласке и престанак тихе сегрегације која и даље траје, да се не правимо блесави, Роми неће бити никаква посебна тема. Постоји још нешто што ми се не допада, а то је када се истиче да је неко – успешан Ром који је догурао далеко у послу којем се бави. Свашта! Ваљда се подразумева да је реч о успешном човеку или жени, са именом и презименом.

Да ли сте негде чули да је Пабло Пикасо био Ром? Нисте, јер свет не занима његов родослов, већ слике. Највећи сликар био је Пабло Пикасо. Има још много Рома који су обележили и светску и српску историју. Многи ће је тек опевати, писати, насликати или стварати.

Музичка препорука за данас: „Ђелем, ђелем”, званична међународна ромска химна народа без територије и граница. Мудри људи, њихов је читав свет. Зато их остали толико не разумеју.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Љубав и мода
Не знаш како се звало то насеље? Па, Ајродрум, брате! (Ту је некад био стари аеродром, пре сурчинског). А овима из "Опре Рома" препоручујем да читају Мику Антића, на пример, песму "Кад сам био гарав", наравно, ако нису прочитали. А нису, сигурно, Мика Антић данас, нажалост, није у моди...
Бата
Ако Роми живе и понашају се пристојно онда нису цигани. Реч циган није име народа већ значи начин живота који се може описати као маргинализован, чергарски, праћен друштвеним патологијама као што су сиромаштво, примитивизам, пороци, криминал... То доприноси одбачености од већинског дела друштва, предрасудама и трајној заглављености у том друштвеном положају. Као и хомосексуалце, страни политички интерес ову друштвену мањину инструментализује па их уверавају да су "верски и расно дискриминисани".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.