Подршка комадању Србије као доказ верности

Проглашење једнострано признате независности Косова и Метохије главни је камен спотицања у међународним односима Србије и држава Запада. И док Вашингтон, Берлин, Париз и Лондон на тај начин покушавају да оправдају и легализују агресију на СР Југославију, њиховим стопама кренуле су и државе бивше Југославије, свесне да су грубо прекршиле међународно јавно право, али и пренебрегавајући да би у некој сличној ситуацији неки територијални проблем могао и њима да покуца на врата. Изненађујуће велику нервозу у Љубљани изазвале су речи председника Александра Вучића, који је, приликом посете словеначког председника Борута Пахора, на заједничкој конференцији за медије упитао „како да објасни грађанима да Србија уводи санкције Русији, а не Словенији”.

„Русија није нарушила територијални интегритет Србије. Словенија јесте. И видимо да имамо добре односе са Словенијом”, рекао је Вучић и додао да је Словенија, попут, на пример, Француске, Немачке и САД, признала такозвано Косово, што је, према позицији Србије, кршење међународног права, Повеље УН и Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Дан после тога, Министарство спољних послова Словеније позвало је српског амбасадора на разговор као да је председник Србије, рецимо, довео у питање територијални интегритет и суверенитет Словеније. Управо због тога није далеко од истине да би се тај гест могао посматрати као непријатељски чин.

А како би Словенија, Хрватска или Црна Гора реаговале када би, рецимо, Србија признала да неки делови њихове обале припадају Италији или Албанији? И да тада српско Министарство спољних послова изрази жаљење због поступка Загреба, Љубљане или Подгорице, који су констатовали кршење међународног јавног права. И да уз то још нагласимо да се надамо да убудуће више неће проблематизовати нашу позицију због тих територијалних проблема, јер подршка Србије, на пример, „италијанском Пирану и Далмацији” или „албанском Улцињу” није усмерена против Словеније, Хрватске или Црне Горе, као што смо сада из Љубљане чули објаву да њихова „подршка Косову није уперена против Србије”.

Готово је извесно да би наши амбасадори у том случају били проглашени за персоне нон грата и да би односи били озбиљно и вероватно трајно нарушени. А када Србија упозори на сличну ситуацију, од Београда се очекује, ни мање, ни више, него да призна нелегалну сецесију 17 одсто територије. И док државе бивше Југославије, у којој смо заједно живели више од 70 година, бар на папиру тврде да воде самосталну спољну политику, некадашњи премијер такозваног Косова Рамуш Харадинај бар је отворено рекао да они немају никакву спољну политику већ да је то оно што им сервира Вашингтон. И више је него јасно да је одлука да признају такозвану независност Косова дошла из неког другог центра, али и да није, тешко да би наша некадашња браћа у многим случајевима одолела искушењу да признају косовским Албанцима право на независност, и то не зато што то сматрају већ зато да би се нанела штета Београду.

Министар спољних послова Никола Селаковић поручио је да је, ако је нешто апсурдно, то становиште да Словенија има већи и легитимнији интерес на Косову и Метохији него Србија, чија је КиМ аутономна покрајина и да би се на основу порука које ових дана долазе из Љубљане могао стећи утисак да неки тамошњи политички чиниоци тако мисле. Шеф српске дипломатије тако је реаговао, између осталог, и на изјаву министарке спољних послова Словеније Тање Фајон, која је назвала апсурдном изјаву председника Србије Александра Вучића да је Словенија нарушила територијални интегритет Србије признавањем независности Косова.

Селаковић је нагласио и да је Србија одлучила да не проблематизује ово питање у односима са Словенијом, с којом желимо да имамо партнерске, стабилне и обострано корисне односе, али да то не значи да одобравамо и да ћемо икада одобравати позицију Словеније када је реч о нашој јужној покрајини. Уколико смо се сложили да се не слажемо по овом, за Словенију споредном, а за Србију кључном државном и националном питању, онда је потребно показати и мало дипломатског такта и не дирати Србију тамо где је најосетљивија, навео је Селаковић и додао да је то минимум пристојности који мора да покаже неко ко жели да негује партнерске односе са Србијом.

Историчар Огњен Карановић каже да смо имали прилике да видимо како се понашају словеначке и хрватске политичке елите у ситуацији када се налазе пред опасношћу да их нека велика државна сила апсорбује у своју државно, правни и територијални интегритет. За „Политику” каже да говори о крају Првог светског рата и да смо тада видели праву панику када је постало очигледно да се Аустроугарска налази у распаду и да италијанске снаге надиру према њиховим територијама. Тада су звали у помоћ српску војску и прихватили југословенску државу.

„Рамуш Харадинај је ту био поштен када је искрено рекао да јужна српска покрајина у оном делу који контролишу албански сепаратисти нема своју спољну политику и да се они ослањају на Вашингтон. У ситуацији која је хипотетичка, да се поново Словенија, Хрватска и Црна Гора нађу у таквој ситуацији, и кад би се они опет окренули Београду, на нама би било да ту будемо мудри и да проценимо шта су српски интереси. Словенија и Хрватска су младе државе и развој њиховог идентитета је увек био ослоњен на неки од геополитичких центара у свету”, каже Карановић. Додаје да је познато да је хрватска спољна политика снажно ослоњена на званични Берлин и да практично они „исповедају” немачку спољну политику. Слично је, каже, и са Љубљаном, која, како наводи Карановић, гледа према Бечу, а суштински према Берлину.

„Спољнополитичка позиција Црне Горе зависи од тога које партије праве владу. Уколико је то неко премијер као Кривокапић онда води државу која је окренута у великој мери према Немачкој. Тако да не можемо говорити о самосталним спољним политикама Словеније, Хрватске или Црне Горе, јер су неке чланице ЕУ, док Подгорица без поговора све испуњава, а све три су чланице НАТО-а. Њима је у старту ограничен суверенитет. Србија је и из тог разлога војно неутрална држава и негује тај статус, иако политички није неутрална”, наводи Огњен Карановић и подсећа да Србија има државност још од средњег века и да су због тога различите и стартне позиције.

А дипломата Милисав Паић каже да када је НАТО извршио агресију на СР Југославију, онда су они то прогласили за суи генерис и да не треба сматрати за преседан у будућности. За наш лист истиче да су они своју акцију правдали наводним хуманитарним разлозима, а у ствари реч је била о остваривању њихових геостратешких интереса – да дробе Србију, што су подржале и државе које су биле у великој Југославији. „Уз сатанизацију Србија није могла да покрене ниједно легитимно питање као што су незаконитост агресије, насилно је оцепљен један део наше територије. Ови догађаји који су се догодили у Украјини Запад су довели у једну незгодну ситуацију, јер с једне стране, штите територијални интегритет и суверенитет ове државе, а с друге стране, на најгрубљи начин то се не односи на Србију”, каже Паић.

Коментаришући понашање Словеније, Огњен Карановић указује да то, без Запада, Љубљана не би урадила и не би се понашала надмено и безразложно хистерично за нешто што је објективан говор председника Србије Вучића и питање зашто би било нормално да уведемо санкције Русији, која није угрозила територијални интегритет Србије, а да то не урадимо САД, Француској или Словенији, које КиМ не посматрају као део Србије, али зато Донбас посматрају као део Украјине. „Они на тај начин доказују своју оданост Западу мислећи да се то тако доказује. Сматрају да је то разуман приступ и сигурно да је био разуман пре 30 година, али сада када се мењају геополитички односи, ситуација се променила”, наводи Карановић.

Милисав Паић оцењује да је словеначка дипломатска интервенција и демарш необична ствар и подсећа да је председник Словеније Борут Пахор био у Србији и није дао никакве коментаре, а стајао је поред председника Србије, када је Вучић рекао оно због чега је Љубљана касније протестовала. „Очигледно је да је у самој Словенији, између владе и председника, постоје различити ставови по разним питањима и због тога је званична Љубљана хтела да се огласи и да на неки начин доведе у питање ту позицију Београда. То се догодило после једне у најмању руку непристојне интервенције – заједничког писма председника Француске Емануела Макрона и немачког канцелара Олафа Шолца, где су они позвали две стране, Београд и Приштину, да пронађу решење, и то у контексту украјинске ситуације. То је одраз дуплих стандарда Запада и њихови следбеници из Словеније и Хрватске, а добрим делом и из Црне Горе, иду тим лицемерним стопама”, каже Паић.

Наглашава да овај регион западни центри моћи сматрају као место где могу да управљају као колонијални намесници и да су та правила игре прихватили у суседним државама. „Њима очигледно смета што и Београд није као они, али то је наше право и то је паметна спољна политика коју водимо. То је право једне суверене државе и са наше стране је добро поступљено што је Словенији стављено до знања да не прихватимо њихову одлуку према Косову”, истиче Милисав Паић.

Београд брани своје интересе уз мудру спољну политику

На питање да ли је Београд сувише попустљив према суседним државама које су нарушиле наш територијални суверенитет, Огњен Карановић каже да Србија није нимало попустљива и да води паметну и мудру спољну политику. „Ми чврсто бранимо наше државне интересе и најбољи доказ је говор председника Вучића што је замерила званична Љубљана. Београд брани своје државне и националне интересе и своју суверенистичку позицију када је реч о спољној политици. Ту нема никакве сумње. Али је исто тако свесна да су спољне политике тих земаља ослоњене на спољнополитичке агенде великих сила са Запада”, каже Карановић. Додаје да је бесмислено обраћати се Загребу или Љубљани, иако увек адекватно одговоримо на њихове провокације и покушај саботаже партнерских односа које имамо са Словенијом, све док то не угрожава национални и државни интерес. Антрфиле

Дејан Милетић: Кад вам неко забоде нож у срце и каже да је то нормално

Дејан Милетић, из Центра за глобализацију, каже да је оно што раде из бивших југословенских република по питању КиМ себично и ускогрудо понашање посебно у време када су признавали такозвану независност Космета. За „Политику” каже да се то као бумеранг враћа свима и да је онда било важно да се одрже коректни односи у региону, а тада се чак и аплаудирало што се Србији насилно одузима део територије. „То је нешто што је срамота тих држава, а не кршење међународног права и то што се онда урадило би било коректно да се указало на чињеницу да су међународне околности биле другачије, а да се инсистира на нечему што је неодрживо. Уз то, то није добросуседски и нормално и коси се с међународним правом”, каже Милетић.

На питање како би те државе реаговале да је рецимо Србија признала независност дела њихових територија, Милетић каже да ако неко жели да провери да ли је урадио нешто добро, онда мора да замисли такву ситуацију – да његова територија буде узурпирана од једне националне мањине и да прогласи самосталност и државност и да добије подршку од суседних држава. „Баш ме занима шта би конкретно урадила Хрватска или Словенија у том случају. То је понашање као да вам неко нож забоде у срце и после каже да је то нормално. Најнижи могући ударац на добросуседске односе”, закључује Дејан Милетић.