Среда, 07.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ОЛГА ОДАНОВИЋ, драмска уметница

Глума је моје најбезбедније место

Када добијете награду која носи име Мије Алексића, имате и потребу и жељу да наставите истраживачким трагом тог чудесног глумца, да продужите путем који је он у своје време зацртао
(Фото:: Д. Јевремовић)

Награде које вас сустижу, које дођу после одређеног времена, урађених улога у позоришту, на филму, телевизији доносе радост. Када су ме позвали и саопштили ми да сам „освојила” и „Мију Алексића”. било ми је посебно драго зато што сам одрастала уз серије у којима је играо, његове култне филмове, каже за „Политику”  Олга Одановић, првакиња Народног позоришта у Београду која ће великом збиру награда додати и престижно признање „Мија Алексић – бити глумац” и то према предлогу својих колега, претходних лауреата,: Весне Тривалић, Ненада Јездића, Гордана Кичића, Небојше Дугалића.

Олги Одановић награда ће бити уручена 26. септембра, у оквиру манифестације „Дани Мије Алексића”, коју у част овог великог српског глумца, рођеног у Горњој Црнући 1923. године (преминуо у Београду 1995), више од деценије организују општина Горњи Милановац и тамошњи Културни центар.

– Мија Алексић био је глумац испред свог времена. Једноставно,  био је другачији, по мени авангардни глумац. И онда, када добијете награду која носи његово име, имате и потребу и жељу да наставите тим истраживачким трагом чудесног Алексића, да продужите путем што га је он у своје време зацртао. Да истражујете у глуми док трајете, јер тај процес никада не престаје – каже наша саговорница.

„Галерији” признања којима сте овенчани (Стеријина, „Милош Жутић”, „Раша Плаовић”, „Љубинка Бобић”, „ЖанкаСтокић”, Зоранов брк”, додајете и „Мија Алексић – бити глумац”? Како је то бити глумац?

Бити глумац је велика привилегија зато што вам пружа многе могућност да се изразите на сцени. Позориште вам омогућава да провучете и оно што сте ви лично кроз неку улогу.  То је леп, привилегован посао, посебно када дођу времена која нам нису баш наклоњена.

Као што је читав свет имао Чарлија Чаплина, тако смо ми имали нашег Милосава Мију Алексића, глумца великог талента који је могао да удахне живот и у најнеуверљивије текстове. По чему га ви памтите?

Свакако по филму „Маратонци трче почасни круг”, божанственим серијама: „Весело вече”, „Сервисна станица”, „Детелина са четири листа”, Дипломци”, „Вага за тачно мерење”… Гледала сам га у даху, била сам наравно много млађа и негде ме је купио том својом особеношћу. Посебно јер је могао да избруси улогу од нечега што се човеку чинило да је штуро, непријемчиво. Мија Алексић је баш од тога правио чуда. Ми глумци не бирамо, углавном нас бирају за поделе, па понекада добијемо нешто што је добро написано, некада и нешто што је мање пријемчиво за рад. Али ако се човек потруди, зарони дубоко у себе, увек може да се направи нешто. Баш у томе је Мија Алексић био велики мајстор.

Често су га прекоравали да, играјући све, само расипа свој невероватни таленат. Глума је, говорио је Мија посао који вам омогућава да се бавите собом. Колико се људи данас баве собом?

Нажалост сматрам да се људи данас не баве довољно собом, бар не онако како би требало, на прави начин. То подразумева да дубоко уроните у себе и да се преиспитате, шта сте и како радили. Колико се бавиш собом јако је важно. Када би се свако појединачно бавио собом на прави начин вратио би се правим вредностима и мислим да би цео свет процветао. Глума апсолутно узима целог човека. Ако хоћете да се бавите глумом на озбиљан, темељан начин морате да јој се предате до краја. Да јој дате сваки атом своје душе, тела, ма свега. За узврат  велика је сатисфакција, задовољство када направите нешто добро, а то глумац осети. Својим чулима наслути да ли је урадио добру улогу или не. Никада, наравно, не знате какав ћете резултат остварити до краја,  јер главни суд је публика. Осетите ви ту нит са гледаоцима, енергију и повратну информацију. Е, то је то немерљиво задовољство.

„Ја сам нашао угао у коме ми је увек лепо”, говорио је Мија Алексић резимирајући свој живот. Који ја ваш најприхватљивији угао?

 Глума је мој апсолутно најприхватљивији угао. Ту се лепо осећам, волим када сам у неком пројекту, радим на себи. Једноставно, то је моје најбезбедније место, где се осећам као свој на своме. С друге стране осећам и слободу, ту нема нико право да ме спутава, да ми нешто брани.

Зорица, Анка, Белана, Златана, Живана Таралић, Босиљка, Радојла, Клара, Биба… Иза вас је  цео спектар јунакиња, махом жена из народа. Колико су вам радост глуме донеле?

Никада нећу заборавити речи Секе Саблић која каже: „Не постоји ништа друго, морате да сте тај јунак којег тумачите на сцени”, да од од главе до пете будете то што играте, са се на сцени види како та особа размишља, које су јој врлине, мане… Морате да будете аутентични у свему томе, готово на нивоу документарности, како би вам људи поверовали и направили врсту идентификације. Посебно ако су то жене из народа којима смо окружени. Људи воле да погледају нешто у чему препознају део себе, своје традиције јер им то буди топлину око срца.

Како пуните батерије, односно скупљате енергију за нове изазове?

Током лета сам се, рецимо, углавном одмарала. Мислим да је за глумца важно да стане.  Морате да  станете у тренутку када  највише имате посла, да кажете да је доста. То је здраво и природно да се глумац дистанцира да би могао да крене даље,  да сабере нова искуства, упије ствари које је пропустио док је радио. Док радите немате времена ни да удахнете ваздух, да препознате нешто што ваш живот чини радосним и срећним. Били смо у Пули са филмом Радивоја Андрића „Лето  када сам научила да летим”. Филм је имао диван пријем код публике, добили смо и две награде. То ме радује будући да је реч о  дивној причи Јасминке Петровић. Мислим да је овај филм потребан свима нама, јер је пун племенитости, љубави, искрености.

Омиљена књига вам је „Лечење Шопенхауером”?

То је књига којој се увек враћам. Недавно су ми млади људи са којима волим да разговарам, открили поетику Харукија Муракамија. Тренутно  читам његов роман „Убиство Комтура” који је јако занимљив.

У чему се осећате удобно?

У свом миру и спокоју. То ми је најважније.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.