Четвртак, 01.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Филм није уметност која снима живот

За разлику од сликарства и књижевности, филм истовремено додаје животу и одузима од њега, говорио је Жан-Лик Годар, један од најзначајнијих представника француског новог таласа
(Фото EPA/Chrisrof Schuerpf)

Један од најзначајнијих европских и светских редитеља Жан-Лик Годар преминуо је у 92. години, јавио је француски лист „Либерасион” позивајући се на људе блиске редитељу. Годар је био један од зачетника и најзначајнијих представника  француског новог таласа у филмској индустрији, а његови филмови „До последњег даха” и „Презир” померили су границе кинематографије и инспирисали редитеље деценијама након врхунца који је Годар постигао шездесетих година, преноси Ројтерс. Према „Гардијану” одликовао га је иконокласичан наизглед импровизован стил снимања, као и непопустљив радикализам. Годарови упади у табу теме и његове нове технике преокренули су филмски естаблишмент и инспирисали различите редитеље као што су Мартин Скорсезе, Квентин Тарантино, Стивен Содерберг, Д. А. Пенбејкер, Роберт Алтман, Џим Џармуш, Вонг Кар-Ваи, Вим Вендерс, Бернардо Бертолучи и Пјер Паоло Пазолини.

Светску славу стекао је својим првим дугометражним филмом, данас култним остварењем „До последњег даха”, са Жан-Полом Белмондом и Џин Сиберг у главним улогама.  Овај, иначе један од најранијих и најутицајнијих филмова француског новог таласа, снимљен је 1960. године и у то време је привукао велику пажњу због смелог визуелног стила. Заједно са Трифоовим остварењем  „400 удараца” и Ренеовим „Хирошима, љубави моја” прославио је ауторе француског новог таласа у међународним оквирима.

Са тада младим Франсоа Трифоом, Клодом Шабролом, Жаком Риветом и другим вршњацима Годар је почео да пише за филмске часописе и ствара нови филмски правац, стекавши репутацију милитантног интелектуалца, веома оштрог језика и пера. Био је идеолошки опредељен и велики критичар Холивуда, често и задрт у својим уверењима, такође и страствени читалац и поборник марксистичке филозофије. Сматрали су га најрадикалнијим француским редитељем шездесетих и  седамдесетих година прошлог века.

Рођен је 3. децембра 1930. године у Паризу, у добростојећој породици швајцарског психијатра Пола Годара и Францускиње Одиле Моно, кћерке банкара. Похађао је добре школе у Швајцарској, а 1949. године уписао се на студије антропологије на Сорбони, али наставу уопште није похађао. Убрзо се прикључио групи младих филмских критичара у кино-клубу који су покренули нови талас. За Годара и читаву генерацију, којој припадају и Франсоа Трифо, Клод Шаброл, Жак Ривет и други, филм је био једна од најзначајнијих појава у уметности и све се око њега вртело. Више него на факултету, време је проводио у Кинотеци и у кино-клубу у Латинском кварту, а почетком педесетих, са овом групом младих љубитеља филма и редитеља, покреће часопис „Филмска газета”. Већ 1952. почиње да пише и критике за касније чувени филмски часопис „Свеске о филмовима” у коме се истиче својим критикама о холивудским  редитељима...

У јесен 1952, Годар одлази у Швајцарску, где је снимио своје прве кратке филмове, а у Париз се вратио у јануару 1955,  када и почиње његов успон као редитеља после филма „До последњег даха”, а  остварења „Алфавил” и „Презир” зацементирала су његов редитељски статус у филмској уметности.

Једнако лепо је читати Годарове мисли о филму, мисли једног у филмску уметност заљубљеног ствараоца, као и гледати његове филмове. Себе је сматрао писцем, есејистом, критичарем који филмује своје критике, усамљеником, сањалицом, маргиналцем.

„Ја сам маргиналац, и то је чињеница. Ризик није бити ван маргина, већ не бити уопште на папиру. Имати избор између самоубиства и ултрасиромаштва. Ја нисам баш тај случај, али нисам ни далеко од њега. Све може одједном стати. Било да сам унутар или изван маргина, још сам негде међу списима”, луцидно је признавао.

Књижевност му је много значила, а ту љубав наследио је од мајке. Од детињства читао је Томаса Мана, Музила, Хермана Броха, Жида, Фокнера, Џојса, Сартра и Камија. Његов деда био је пријатељ Пола Валерија. Имао је све његове књиге, тако да су дедину библиотеку звали „валеријанум”.

На питање шта је за њега велики писац, одговорио је:

„Мадам Лафајет. Поново је читам. Затим, Балзак, Стендал, Флобер, Толстој, Достојевски, Дикенс, Томас Харди, Вирџинија Вулф, велики Американци… Сви они имају стил, то јест, место у којем им почива душа”. Сматрао је да код Сиорана дух мења материју, да он храни његов дух управо због смисла за афоризам.

„Ако наиђемо на лепу мисао са њом можемо остати колико хоћемо. А затим је носимо са собом. Песоа, ког много волим, много је мрачан, Сиоран даје наду.”

О свом схватању приповедања у филму рекао је:

„Одиста не желим да причам причу. Више волим да употребим неку врсту таписерије у коју могу да уткам своје сопствене идеје. Међутим, уопште немам потребу да причам. Конвенционални догађај ми исто тако добро послужи, а можда још и боље. Американци, наравно, знају како да веома добро испричају приче; Французи – не. Флобер и Пруст не умеју да причају; они раде нешто друго. Књижевни критичари често хвале дела као `Улис` или `Крај игре`, због тога што она исцрпљују известан жанр, за собом затварајући врата. Међутим, у филму увек ценимо дела која отварају врата.”

Његови филмови садрже велики број цитата, он сам у књигама је налазио опојност:

„Књига вас обузима, отвори се пред вама, понуди вам се и онда се затвори. Увек су ме критиковали што цепам странице из књига. Никада нисам сматрао да на тај начин наносим зло књизи. То ми не смета. Уколико ми књига касније поново затреба, ја је купим. За мене књига није уметнички предмет, већ средство комуникације. Нови талас није прихватио оне који су посећивало кафе `Флора` већ оне који су ишли на Пигал”, запажао је Годар.

По његовом мишљењу, читав нови талас могао се дефинисати по односима према фикцији и стварности, да лепота и истина имају два пола: документарност и фикцију. Његова полазна тачка била је документарност, којој је додавао „истину фикције”.

„Због тога сам увек радио са професионалним уметницима. Филм није уметност која снима живот, камера није само апарат за репродуковање. Филм је, напротив, нешто између живота и уметности. За разлику од сликарства и књижевности, филм истовремено додаје животу и одузима од њега и ја покушавам да то исто урадим у филмовима”, истицао је.

Наш Жика Богдановић писао је о томе да је Годар био хроничар филмског репертоара, прекалио се кроз искуства својих претходника. Богдановић је сматрао да је за Годара важна та двострукост, егзистенција и есенција, интелектуално и чулно, она „мрачна и болна сенка живота, прикривена равнодушношћу, а потцртана патњом, која се завршава смрћу”.

„Нисмо ми они који мисле, ми смо они који су мишљени. Ми смо шчепани, фасцинирани, заслепљени, опседнути”, то је био Годаров став о његовој генерацији.

Поводом 50 година Филмског фестивала у Кану изјавио је: „Баш ме брига за то. Ништа му не дугујем, ништа од њега нисам имао. Међутим, често тамо идем јер волим да видим неки нови филм. Данас филмски фестивали личе на конгресе стоматолога: говоранције, коктели, храна, банкети, градоначелник, жена градоначелника... Баш депримирајуће.”

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.