Понедељак, 26.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
СПРЕМА СЕ НОВА БЕРБА

Пиће богова не познаје границе

Београдски публициста Јово Симишић годинама прикупљана сазнања о вину, винарству и виноградарству преточио у занимљиву књигу
Берба у манастиру Буково код Неготина (Фотографије Д. Боснић и Ј. Симишић)

„Јесен стиже рана, виногради зрели”, певаће се већ у септембру широм Србије, али и широм Балкана. На прагу је нова берба и нова битка за добро вино.

Како смо, као велика земља, негдашња Југославија, били богати виноградима, а онда се земља распала, а виногради препуштени корову, подсећа нас недавно објављена књига београдског публицисте Јове Симишића једноставног назива „Вино”.

Оно што је деценијама марљиво прикупљао као богату историјску и енциклопедијску грађу, нова сазнања о вину, винарству и виноградарству, аутор је сабрао међу корице занимљиве књиге (издавач „Младинска књига”), подсећајући да о пићу богова и људи никад није све испричано и да увек има још понеки детаљ који заголица читаоца. Вино може да узвиси човека, може да га усрећи даром и ведрином, да му отвори пут до своје вољене, с њим се славе рођендани, крштења, свадбе.

– Све пролази, само добро вино остаје – једна је од порука аутора. Онај ко има у рукама ову књигу може да прошири сазнања о историји, производњи, технологији, врстама винског грожђа и вина, винском бонтону, винаријама и фестивалима, али и да сазна које вино да комбинује с којом храном. Књига води кроз свет вина од најстаријих археолошких налазишта, српске винске историје, до начина производње различитих данашњих врста.

Аутор књиге Јово Симишић у винском подруму Шипчаник

Водич за знатижељне

Први пут се, на једном месту, појављује винска прошлост и територија не само Србије, већ и винородних земаља које су некад биле једна држава.

– Добро вино не познаје државне и било које друге границе и препреке, лако их савлада и брзо нађе пут до купца. Ето, пример Северне Македоније која је 2013. у Србију извезла 5,5 милиона флашираног и 15,6 милиона литара ринфузног вина. Земље балканског поднебља веома добро сарађују у извозу и увозу вина, што се може видети и у рафовима трговинских ланаца – подсећа Симишић. – И одмах да кажем: књига није писана за професионалце, већ је нека врста водича за све који желе да прошире видике о свему што дотиче феномен звани вино.

Статистички подаци о површинама под виноградима у Србији кажу: 1955. године било је 135.000 хектара, а 2018. свега 22.150 хектара. Нажалост, у том периоду звоно за узбуну као да нико није укључио, а јесте. Чинили су то, пре свега, стручњаци из ове области, али и други, одлучни у намерама да виноградарство не буде на репу догађаја. Најпре су индивидуални произвођачи почели да крче винограде, а некако истовремено су уништаване некада велике друштвене винарије. Помиње их и аутор књиге, а времешнији наши читаоци сетиће се како су деценијама били познати „Навип”, „Џервин”, „Годомин”, „Прокупац”, „Крајина вино”, „Вршачки виногради”, „Фрушкогорац”, „Вино Жупа” и „Агрокосово”.

Били, па нестали, тако лако као да никад нису ни постојали.

Вински подруми великих капацитета радили су у Ердевику, Бикића Долу и Иригу на Фрушкој гори, Чоки, на Палићу и Бисерном острву у Бачкој, у Гудурици и Белој Цркви у Банату, Тополи, Рековцу, Трстенику, Алексинцу, Горњем Матејевцу, Сићеву, Власотинцу у централној Србији. Али, догодило се да је на крају прошлог и почетком овог века Србија остала без сопственог, квалитетног вина, односно без већине винограда, подрума и без старих, аутохтоних сорти.

Ручак у винограду у Новом Сланкамену

Пробају, пију и воле да знају

А, онда, као да су се виноградари пробудили из дубоког сна, а Србија доживела процват нечега што је одавно отписано. У последње време сведоци смо једног чудесног процеса препорода и обнове старих винограда и стварања нових засада, оживљавања винских подрума и надасве рађања једне сасвим нове генерације винара и виноградара.

– Они су – сматра саговорник „Магазина” – готово преко ноћи донели нови квалитет. Зато је, једним делом, књига посвећена и тим прегаоцима и њиховим винима, којима можемо да се поносимо и уђемо у жестоку светску конкуренцију.

Радује да је у Србији све више произвођача вина. У мају прошле године било их је 424, а годину дана пре тога у винском регистру уписано је 355. Њих око 200 нису у регистру, али то не значи да производе вина слабог квалитета. Напротив, оно што нуде је за сваку похвалу.

У књизи је представљено стотинак винарија, међу којима запажено место припада и онима у манастирима. Аутор је покушао да састави мозаик винске Србије, пре свега преко региона, рејона и виногорја, великих и малих произвођача, вина и винских сорти.

Нешто слично је и са Западним Балканом у којем је, уместо гломазних комбината у доба социјализма, створена (и још се ствара) нова генерација винара и виноградара. Ново време донело је и нове потрошаче, пре свега младе генерације које, поред тога што зналачки бирају, пробају и пију, воле да о вину више и знају. За разлику од многих производа којима време не иде наруку, код вина је то другачије – с годинама постаје лепше и боље.

Винарија Радовановић у Крњеву

За крај ове приче да се послужимо историјским белешкама: производња вина у Србији потиче око 400 година пре нове ере, а трагови су откривени у Панонској низији. Стари Грци говорили су да је човек, кад пије вино, весео као птица, а настави ли да пије, може да се претвори у лава. Све што даље пије, лако се претвара у тврдоглавог магарца.

Српска вина била су цењена и пила су се широм Европе, посебно крајем 19. века, када је болест филоксера похарала винограде у западном и централном делу континента. Најпре су, 1880. године, француски трговци преко пристаништа у Радујевцу почели да увозе вино из Неготинске Крајине. Бродови су ишли до Бордоа, преко Ријеке или преко Галца у Румунији. Тих година вино се, поред Француске, извозило у Швајцарску, Русију и Аустроугарску. Све до 1911. године Аустроугарска је у Неготину имала конзулат чијим посредством је трговала крајинским винима.

Да вино иде уз добру и разноврсну храну, опште је познато. Лака храна иде уз лака вина, док јача храна, кремастог састава, прија винима јаке текстуре. И, оно најважније: не претерујте у храни, посебно не у вину. Све нека буде умерено. Тада ћете сигурно стићи куда сте наумили, а нећете се претворити у лава, а још мање у магарца.

Виноград подно Опленца

Паробродом у Крајину по вино

У Музеју Крајине у Неготину постоје подаци о доласку прекоокеанског пароброда у луку Радујевац, 1886. године, из чега произилази да је овај брод најмање три пута долазио по вино из Неготинске Крајине. У архиву се наводи да је норвешки брод „Унис”, који је дошао из Бергена, лучког града југозападне Норвешке, пловио Атлантским океаном, свративши у Нант, где је преузео товар за Србију, наставио Средоземним и Црним морем, па запловио Дунавом до Радујевца. Пловидба од југозападне Норвешке до источне Србије трајала је 25 дана, а као товар имао је кудељне џакове и празну бурад. Повратак у Берген био је истом трасом, али је прекоокеанска лађа овога пута била натоварена вином из Неготинске Крајине које се извозило у Француску. Други брод, под именом „Либерте”, у луку Радујевац дошао је 1988. године, директно из Француске, где је и однео свој товар.

Хонорар за филм о Неретви – у боцама

Славни сликар Пабло Пикасо својевремено је урадио плакат за филм „Битка на Неретви”. Свако би помислио да је од тога зарадио прилично висок хонорар, али није. Захтевао је да, уместо свежњева долара, добије 12 боца најквалитетнијег, тада југословенског вина. Очигледно да му је овај напитак био важнији од новца.

Вино се, иначе, користи и за сликање, и та техника се назива „винорел”. За стварање нове сорте винове лозе често је потребно између 15 и 20 година.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Земунац
Од неког виноградара сам својевремено чуо занимљиву изреку: ''Једна чаша вина је у част винограда, друга чаша је за здравље, трећа чаша је за Бога, а све остале су за Ђавола.''.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.