Лексикон Ане Емић, водитељке „Шаренице”

Новинарка и водитељка једне од најпопуларнијих емисија Забавне редакције РТС-а Ана Емић с подједнаком посвећеношћу и љубављу приступа свом послу. Она с колегом Слободаном Шаренцем већ четири године у „Шареници” доводи у госте наше домаћине – да покажу шта знају и имају. Више од месец дана с караваном „Шаренице” путовала је по Србији. Каже да се није уморила, да има енергије за сваки нови радни дан, а за нашу „ТВ ревију” исписује своју страницу лексикона...

Шта вас највише инспирише, а шта мотивише у раду?

– Људи су увек инспирација – и могуће разочарање. Најлепши осмеси крију највеће туге и тајне, тешке путеве…, када се то подели, мора да нас гура напред. Инспирација је у нама, колико и начин живота, не скренути превише с пута, устати ујутру с идејом, малом или великом, било каквом.

Ваш највеселији дан у животу?

– Била су два таква само моја, у породилишту. Али то су тренуци смираја више него правог весеља. Највеселија сам била када је моја баба Љубинка донела погачу и дукат на дар мојој првој ћерки Емилији. Потом када је доктор Александар јавио прво мени да су се родили близанци Вук и Трифун, синови моје Гоце. Хвала, Богу, има више таквих дана!

А најлепша успомена из детињства?

– Богојављенске ноћи у нашој породичној кући и свечарско окупљање испред иконе Светог Јована Крститеља, свеца кога слави моја породица. Бабин ламент над двестотом сармом и питање да ли ће бити довољно за све госте; мамин уморан глас који брата и мене тера на спавање; наше кикотање док чекамо да стигне вруће печење, јер се зна коме иде репић, а коме кртина; нагађање ко ће први од родбине да стигне – да ли деда Слоба или породица Радовановић или можда Стојановићи. Многи више нису међу нама и одавно Богојављенске ноћи нису исте, али остале су лепе успомене. Волела сам да сваку собу окадим тамјаном, користили смо кристалне чаше које су биле намењене само за тај 20. јануар, правили розен торту с домаћим корама. Сећам се и мраза који улази у кости док трчим до подрума, деда Ликиног смеха док седи на челу стола, с друге стране, како уја Зојин укршта с кумом Зораном, деда Љубом и баба Даном… Било нас је, па зато има и успомена.

Најлуђа ствар коју сте урадили у животу?

– Купање у реци Нил, после једног величанственог концерта КУД „Абрашевић” у Каиру, 2006. године. Играла сам фолклор дуго година у „Абрашевићу”.

Које је ваше највеће разочарење?

– Увек људи и њихове фобије и неспособност саосећања. То је горе и стресније од страха од летења, од змија или висине.

Верујете ли у срећу?

– Верујем у добре мисли. То је, ваљда, срећа која не може да се потроши, јер нема етикету, цену нити дефиницију.

Дело на које сте најпоноснији?

– Понос је, кажу паметнији, игра за губитнике. Ваљда има везе с претходним питањем о срећи... Остати некако нормалан поред свих девијација около. Бићу јако поносна ако моје ћерке Емилија и Магдалена одрасту у вредне, мудре и способне жене. Ваљда ћемо и ми родитељи имати део тог колача.

Омиљени свакодневни ритуал?

– Да се не устане љут. Никако! Ето, то је мој омиљени свакодневни ритуал. Трећи пут ћу поменути своју бабу, стално то говори – на спавање се не иде љут да се такав не пробудиш!

Хоби?

– Цвеће, свуда и увек. Тренутно осликавам саксије, са старијом ћерком.

Омиљена боја?

– Све нијансе љубичасте.

Омиљени филм?

– Волим филмове „Лепота порока”, „Небо над Берлином” и „Огледало”.

Омиљена серија?

– Култна серија „Позориште у кући” из седамдесетих година прошлог века.

Најлепше путовање?

– Санкт Петербург, 2014. године. Минус осам и радна недеља, за „Око магазин” пратила сам прославу 250. годишњице чувеног Ермитажа. А пре тога, свака турнеја с „Абрашевићем”, од Ниша и Новог Сада до Турске, Египта и целе Европе.

Ког писца волите?

– Волим Иву Андрића и Милоша Црњанског, Томаса Мана и Хермана Хесеа, али највише Добрицу Ерића. То је љубав из најранијег детињства, из времена „Вајата”, „Вилине долине”, „Амбара”...

Који поклон вас је највише обрадовао?

– Дечји рукопис и неједнака слова на честиткама, од обичног белог папира. За мене то је најлепши поклон!

Коју врсту музике слушате у слободно време?

– Волим да заиграм, чак и да запевам, али сама и увек неки звук који носи нежност.

За који спортски клуб навијате?

– Нисам страствени навијач, осим када је реч о нашој државној репрезентацији. Е, онда навијам свим срцем.

Плашите ли се короне?

– Плашим се смрти ближњих. Чувам се за њих, па и од короне.

Ваш неостварени сан је?

– Ниско поткровље, дрво... антикварница и књижара и неке топле боје свуд около. Мир.

Где је била најлепше дочекана „Шареница”?

– Србија можда јесте велика тајна, како је то говорила песникиња Десанка Максимовић, али је дивна и топла и увек дочека од срца. Мислим да би се с овим сложила цела екипа „Шаренице”. Ми живимо као сав нормалан свет, о њему причамо и с њим правимо најгледаније емисије викендом преподне. То је велика ствар.

Шта највише волите код свог телевизијског партнера Слободана Шаренца?

 – Слободан Шаренац је дух слободни, али нека буде – тимска игра. Ипак, без асистенција нема ни добре кошарке, нити овакве „Шаренице”.