САД желе рат Русије и Турске на Кавказу

Рат Јерменије и Азербејџана, окончан пре само две године, поново је букнуо у тренутку, који Баку и Анкара виде као шансу за освајање територије и постизање предизборних поена, док Јереван није спреман за одбрану, а Москва је окупирана ратом у Украјини. Западни савезници јерменског премијера Никола Пашињана су тренутно у различитим фазама: Вашингтону одговара активирање жариште на јужном Кавказу, а ЕУ, која пати од нејединства и поводом рата у Украјини, не може много тога да уради изузев сазивања седнице Савета безбедности УН.

Тренутно погоршање ситуације на овом ратишту је другачије од претходних ратних дејстава, јер је нападнута територија Јерменије, као међународно признате, а не Наготрно-Карабаха. То Русију доводи у ситуацију да се одреди као водећа чланица Организацијe уговора о колективној безбедности (ОДКБ). Пашињан је одмах и позвао ОДКБ да интервенише на основу члана 4, што је пандан члану 5. НАТО-а и подразумева заштиту чланице уколико је нападнута.

Званичној Москви се не жури да се увуче у још један рат. На границу Јерменије и Азербејџана је послала мисију ОДКБ-а и очигледно је да неће уследити брза „казахстанска интервенција”. Осим тога Пашињана у Москви доживљавају као прозападног човека, много више него Касима Жомарт Токајева. Неки медији спекулишу да Русија заправо има интерес да Пашињан буде оборен с власти, јер се већ неколико пута показао као непоуздан политички партнер. После напада 13. септембра и Пашињановог говора у скупштини, када је наводно рекао да ће морати да донесе тешке одлуке (што би значило одређене територијалне уступке) демонстранти и опозиција су извршили притисак на улицама. У Јеревану се овакве демонстрације често организују, али никада до саду нису ишли до краја.

За Запад, Јерменија је инструмент притиска на Турску, Иран и Русију. С друге стране, за Турску, која отворено и јавно подржава Азербејџан, јужни Кавказ је регион преко кога остварује своје геостратешке циљеве. Изузев тога, упркос последњем побољшању односа са Русијом, јужни Кавказ је, поред Украјине (поновљени ставови да је Крим Украјина) и Сирије – зона у којој Анкара и Москва имају супротстављене интересе.

Стога се овај оживљени сукоб може посматрати и као покушај САД да потенцира разлике између Турске и Русије. Он се догађа управо у тренутку када је Кијев увео санкције турским бизнисменима у Украјини због веза са Русијом, а САД прете санкцијама турским банкама које су прихватиле руску картицу „мир” после повлачења „визе” и „мастера”. Такође, приближавање политика Реџепа Таjипа Ердогана и Владимира Путина се догодило и поводом недавног сукоба Турске и Грчке, а реализација наговештаја о могућем договору у Сирији, значила би стварање опасног савеза.

Почетак њиховог приближавања, упркос свим историјским ситуацијама у којима су били супротстављени, догодило се на чувеном сусрету 27. јуна 2016. године у Санкт Петeрбургу, када се Ердоган извинио због обарањa руског „сухоја” претходне године. Непуне три недеље после тог сусрета покушан је пуч у Турској. У медијима се наводи да је управо Александар Дугин Ердогану пренео упозорење Кремља, што му је практично спасило живот. Дугину су, иначе, из Турске упућени топли изрази саучешћа због погибије његове кћерке Дарије у терористичком нападу, а он је, и иначе, у Анкари био цењен политички филозоф.

Али пошто се интереси Москве и Анкаре укрштају и у „политичким двориштима” једне и друге стране, то је осетљив терен за обојицу председника и велико искушење за њихов савез. Као што Москва сматра својом зоном утицаја бивше совјетске државе у којима муслиманско становништво говори различитим турским језицима, тако Анкара сматра Нагорно-Карабах директно отетом територијом Азербејџана, који јој млађи брат, оданији него што је Белорусија Москви.

Док Русија настоји да избегне мешање у сукобима између Јермена и Азербејџанаца и инсистира на поштовању договора постигнутог 9. новембра 2020. уз њихово посредовање, Ердоган бесни из Анкаре и упозорава Јерменију. Његова реторика је „оправдана” предстојећим изборима и усред тешке економске ситуације потребан му је тријумф. Зато је обнављање рата око Арцаха, како Јермени називају Нагорно-Карабах, заправо још једно клонирање украјинског сукоба који воде велике регионалне и светске силе. Чак је и симболика иста: користи се исто оружје као у Украјини: турски дронови „бајрактар”, који су приликом рата пре две године доживели своју премијеру и практично довели до пораза јерменске војске. Четрдесетчетвородневни рат и капитулација Јеревана је практично заустављена заузимањем Русије, али рат није завршен.