Среда, 30.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Разговор са дететом решава многе проблеме

Иако се многи већ питају коме поверавају малишане и како да их поштеде ружног искуства, требало би да деци најпре објасне да је реченица „о овоме нећемо причати родитељима” знак за узбуну
Најмлађи тешко препознају опасност уколико нису упозорени (Фото: А. Васиљевић)

Ни просторије у центру града, ни јавности познат професор, ни успеси на такмичењима, па чак ни лична познанства нису гаранција да је ваше дете у сигурним рукама током наставних и ваннаставних активности. Последња исповест девојака о сексуалном злостављању од стране тренера у познатом коњичком клубу, актуелизовала је питање коме родитељи поверавају своју децу? Како да знају да је њихово дете заиста заштићено и да се иза маске вољеног и успешног тренера не крије лице предатора?

– Са децом се мора разговарати, јер је комуникација кључна. Родитељи морају својој деци да објасне који су то додири примерени, а који нису. У млађем узрасту то се ради кроз игру улога, а са старијима о томе морају да разговарају и родитељи и наставници. Сваки коментар који има сексуалну конотацију је знак за узбуну. Такође, морају да знају да се иза реченица „о овоме нећемо причати родитељима” или „то је наша тајна” сигурно крије нека манипулација. Такве ситуације деца би требало одмах да пријаве родитељима – објаснила је Марица Стојковић, психолог у Основној школи „14. октобар” у Раковици.
Чије дете ће бити жртва није ни у каквој вези са образовањем родитеља, ни са социјалним статусом. Једнако је тешко направити и фото-робот предатора – налазе се у свим слојевима друштва, могу бити изузетно богати, врло угледни и нема професије у коју нису залутали.
– Тешко је поверовати, али предатора је и међу наставницима, свештеницима, међу члановима породице… Ја их називам „злостављачи у белим рукавицама”. Кроз дугогодишње искуство у пракси заиста сам се сусрела са разним ситуацијама, међу којима је било и сумњи на инцестне случајеве – додаје наша саговорница.
Места да се о овом проблему говори има у школском систему, кроз бројне радионице посвећене сексуалном васпитању и репродуктивном здрављу, али и у оквиру грађанског васпитања. Међутим, успеха у борби против предатора нема без нулте толеранције која подразумева и шале са сексуалном конотацијом.
– Сећам се једног примера када су наставници приметили да је човек из обезбеђења које је ангажовала школа непримерено коментарисао једну петнаестогодишњакињу. Пошто су га пријавили, полицијски инспектор је поручио наставницима да није у реду да анатемишу породичног човека којег код куће чекају три женска детета. То што неко има кћерке није никаква гаранција да неће напасти нечије туђе кћерке. У оваквим ситуацијама посебно обесхрабрују коментари оних чији је посао да штите – истиче Марица Стојковић.
Наша саговорница објашњава и да се жртве сексуалног злостављања тешко одлучују да о проговоре о својој трауми, јер је потребно време да се она залечи. А када се то догоди, обично после низа година, у јавности бивају дочекане са сумњом и питањем „зашто баш сад?”.
– То је тешка предрасуда. Не можете ни да замислите са чим се све то дете које је жртва суочава. Један од могућих конфликата у глави детета се ствара и ако осете телесну пријатност током једног тако страшног чина. Како дете то себи да објасни – упозорава Марица Стојковић и додаје да  сексуално злостављање није резервисано само за реални свет, већ и за онај виртуелни.

Томе у прилог иду и подаци Интерпола који кажу да сваке секунде на друштвеним мрежама вреба око 750.000 предатора, а да се највише врбују девојчице како би их користили за сексуалну експлоатацију. Због тога је неопходна пажња родитеља чак и када дете сурфује интернетом из свог топлог дома.
– Правило које родитељи морају да поставе детету је да све оно што не би радили и на шта не би пристали уживо, на улици, не чине ни на интернету. Од помоћи могу бити и филмови попут „Отета” и „Шева”, које деца и родитељи заједно могу да погледају – додаје Марица Стојковић.

О комуникацији као најјачем оружју против предатора говори и психолог Татјана Радовић. Њен савет из стручне, али и родитељске праксе је да се до деце најбоље допире кроз неформалну комуникацију.
– Родитељи не треба да наступају као истражне судије и питање „шта сте данас учили у школи” могу да замене питањем „да ли се догодило нешто занимљиво на часовима”. Из таквог приступа свашта могу да сазнају, али и да изграде један однос пун поверења. Такође, требало би да посматрају своју децу и да познају њихове навике. Све што искаче из неког уобичајеног понашања и из дневне рутине знак је да би требало да мало боље ослушну своје дете – додаје Татјана Радовић.
 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.