Недеља, 27.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН Р. СИМИЋ, политиколог и професор

Рузвелт се обраћао малом америчком човеку

Његова заоставштина је толико велика да сви амерички председници заједно, са стотинама хиљада саветника и сарадника, једва да су успели да сачувају оно што је он сам створио
(Фото: Клио)

Научно дело проф. др Драгана Р. Симића „Светски поредак, политика Вудроа  Вилсона и Френклина Делана Рузвелта” (издавачи ФПН и Клио), редовног професора и декана Факултета политичких наука Универзитета у Београду и оснивача Центра за студије САД, (као и професора Универзитета Клемсон у Јужној Каролини), пружа упоредну анализу у схватању унутрашње и спољне политике ових америчких председника. Дајући бројне историјске примере у погледу утицаја, сличности и разлика у политикама ова два државника, проф.др Симић одсликава и њихове психолошке портрете. Уједно, он наглашава да нико није показао више знања и разумевања према овом нашем региону од те двојице америчких председника. На почетку књиге налази се слика Верокија и Леонарда „Крштење Христово”, као уметничка паралела ономе што су чинили Вилсон и Рузвелт. Када је о нашој савремености реч, проф.др Симић каже да се досадашњи светски поредак очигледно мења и престројава, да се помера ка мултиполарности, и да ће у самој композицији великих сила доћи до неких промена.

Вилсон и Рузвелт имали су важну улогу у унутрашњој америчкој политици, међутим, да ли је њихова улога на међународном плану важнија и изазовнија за проучавање?

У случају оба председника можемо говорити о утицају на унутрашњу политику, на институције америчког друштва, али ја сам пре свега анализирао њихов учинак у спољној политици и у стварању светског поретка. Оно што је ново у овој студији јесте то што доводи у везу ова два државника, то јест утицај Вилсона на Рузвелта, пратећи континуитет америчке спољне политике. Заправо, научно је некоректно, осим тога што и није истинито, да је овај садашњи либерални поредак у коме и даље живимо, са свим његовим недостацима, да је то само дело Френклина Делана Рузвелта. Они који су остварили победу над Хитлером, стоје „на раменима” претходника, спроводе њихове идеје. Међутим, у примени тих замисли, Рузвелт ипак није поновио грешке које је Вилсон претходно направио у односу на Европу.

Посебно сте истакли Вилсонову међународну улогу у стварању Друштва народа. Због чега су му остали европски партнери чак и завидели?

Друштво народа заокружен је политички пројекат, али и овде се мора рећи да сам Вилсон није био оригинални политички мислилац, иако је имао висока теоријска знања као професор Принстона. Поменуте идеје о промени и преобликовању саме структуре међународних односа јавиле су се чак и пре Вестфалског мира, и касније, током 19. века, покушајем да се интернационализују поједине сфере међународних односа, да се избегну циклични и разорни ратови, који су захватали веће делове европског континента. Онда се појавио један Вилсон, коме се неоправдано приговарало да је дао само политички пројекат. Завршен је Први светски рат незапамћених разарања, нестале су четири велике велике империје, требало је учинити нешто што би понудило облик колективне безбедности. Друштво народа било је Вилсоново чедо, а да би поринуо тај брод, чинио је велике уступке Жоржу Клемансоу и Дејвиду Лојду Џорџу, политичарима старог кова који су веровали у политику моћи  и равнотежу снага, доживљавајући крај рата као прилику да у пуној мери наплате разарања. Међутим, Вилсон је, говорећи да је Америка незаинтересовани шампион демократије и да није савезница, већ да је придружени члан коалиције против Сила осовине, дубоко презирао аутократију и тежио је изградњи нових односа. Правећи те уступке у самом почетку је тај пројекат осудио на пропаст. Такође, после Великог рата ишло се ка томе да се Немачка потпуно порази и понизи, а створена је организација која „није имала зубе”.

Рузвелту, као и Стаљину, касније је замерано да се нису на време супротставили Хитлеру, да су муњевитом реакцијом на немачко заузимање Европе савезници могли раније да окончају рат и спасу живот милионима људи. Како сте поређењем са сфумато техником у сликарству дочарали Рузвелтов карактер?

У Карантинском говору из 1937. године, Рузвелт је изразио јасан став да 10 одсто светског становништва прави невоље и да га треба ставити у карантин. У ту сфумато технику спадају његови вишесмислени говори, закучасти, загонетни. Нико од његових сарадника није знао до краја шта је мислио. Уопште, тајна и обмана јесу бит стратешког политичког мишљења. Али, Рузвелт је имао огромна знања, моћ предвиђања и стрпљење. Све те измаглице и копрене у његовом понашању подсећају на поменути начин сликања Леонарда да Винчија. Испољавао је гипкост и неухватљивост у ситуацијама у којима је Вилсон бивао искључив, знао је да се користи и сумњивим средствима, али победа над Великом економском кризом и победа у Другом светском рату донекле су их оправдавале. Од времена Велике депресије обраћао се малом човеку, схвативши и недостатке „лесе фер” капитализма, који је довео до расапа рада и капитала. Пред политичком и дипломатском безбедношћу, Рузвелт је давао предност економској и социјалној стабилности, благостању људи. Међутим, постојале су оптужбе да је несвесно био „Хитлеров тихи помагач”. Посебно је јеврејска заједница била огорчена том његовом моралном утрнулошћу, почев од 1933. године, поводом страшних, расних, прогона Јевреја у нацистичкој Немачкој. Рузвелт је био протостратег америчке и победе савезника у Великом рату, а у тренутку када се ове страшне ствари догађају у Европи, он процењује да САД још немају војну снагу да уђу у рат. Постојало је у Америци противљење интернационалистичкој струји, Рузвелт је наилазио на снажан отпор у јавном мњењу, у политичким и војним круговима, према томе да се Америка ангажује изван западне хемисфере. Он је дуго сламао тај отпор. Чак су и сами Немци били зачуђени како су их Европа и Америка пустиле да неометано прођу кроз зоне ризика.

Шта би било да Рузвелт није преминуо 1945. године, када је реч о Хладном рату?

Њега је наследио потпредседник Хари Труман, човек скромних знања, али који је окупио сјајне људе. За све би свакако било боље да је Рузвелт остао, он би могао да одложи избијање Хладног рата, нагло и брзо заоштравање односа, пре свега због разумевања са Стаљином, јер је он вероватно био једини политичар кога је Стаљин искрено поштовао. Рузвелтова заоставштина толико је велика да сви амерички председници заједно, са стотинама хиљада саветника и сарадника, једва да су успели да сачувају оно што је он сам направио у реформи унутрашњих односа, у економији, у међународним односима. Када је Рузвелтово тело превожено из Џорџије ка Вашингтону, један човек је неутешно плакао поред пруге. Питали су га зашто плаче када председника није лично познавао, а он је на то одговорио: „Он је мене познавао!” Свестан сам да делује патетично, али то је дубока истина. Рузвелтове четири слободе: слобода политичког и општег изражавања, слобода од страха и од немаштине, звездани су домети америчког политичког генија и налазе се у темељима међународног поретка каквог знамо, колико год да се он данас чини неправедан. По томе је Рузвелт  један од највећих државника 20. века, због тога што је схватио да је мера стабилности минимум благостања за све становнике планете. Међутим, био је и свестан да међународну политику воде велики. Од њега је почело да се говори о еманципацији колонијалних народа, он је помирио крајности политичког мишљења Макијавелија и Монтескјеа.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.