Истраживачко поље од гастарбајтера до зомбија

Није мала ствар бити један од најстаријих института Српске академије наука и уметности, а с пуним правом прославити 75 година постојања под слоганом – „Никад млађи”. И заиста, Етнографски институт САНУ у кадровском смислу никад није био млађи, захваљујући чињеници да је завидан број научних сарадника одабрао да им прва степеница у каријери буде ова истраживачка институција.

Тим полетом младости одише и обележавање значајне годишњице, која ће се завршити 28. септембра у Новом Саду, великом изложбом у Архиву Војводине. Дух нових идеја и интересовања прожео је и научни скуп, који је у склопу обележавања јубилеја одржан 8. септембра у Археолошком парку Виминацијум. У фокусу конференције „Антропологија (у) будућности” биле су информационе технологије које отварају могућност масовног надзирања друштва, социјалне мреже, еколошки проблеми, глобална миграторна кретања...

Био је то одзив на истраживачке захтеве садашњице, битно другачије од оне пре 75 година, када је САНУ формирала Етнографски институт. Кључни задатак који је академија тада поставила пред нову истраживачку јединицу био је да „организује систематско и планско проучавање насеља и порекла становништва, народног живота, обичаја, веровања и фолклора у нашој земљи и код наших народа”.

До средине осамдесетих, прецизно је истражена етничка слика свих области Србије, са свим специфичностима привреде, градитељства, културе становања, обичаја и фолклора. Упоредо су праћене и проучаване трансформације друштва, настале услед индустријализације и урбанизације. Последња деценија прошлог и прва декада овог столећа наметнуле су нове теме, попут великих померања становништва, избеглиштва, миграција у иностранство, транзиционих процеса.

„Подсећања на прошлост научних истраживања могу бити својеврсни путоказ новим генерацијама. У завијутку неког давно пређеног пута можда се крију загонетке на које вреди одговорити, као и питања која вреди поново поставити”, каже директорка Етнографског института САНУ проф. др Драгана Радојичић.

Говорећи на Свечаној академији поводом значајног јубилеја, она је истакла да етнолози и антрополози подједнако бораве и у прошлости и у садашњим световима.

„Слутећи будућност, они знају да су културе континууми и да су свим збивањима и променама почеци постављени некада и негде. Време прошло заправо је пут који се рачва ка различитим правцима будућности”, наглашава директорка Радојичић.

Како у пракси изгледа праћење друштвених и културолошких појава кроз време, илуструје рад др Милоша Рашића, истраживача Етнографског института САНУ. Његово поље интересовања су српски гастарбајтери у Аустрији – од првог таласа који је пре више од пола века отишао на рад у ту земљу, до генерација њихових потомака које данас стасавају.

„Тумачим начин на који они стварају и исказују своје идентитете, између осталог и кроз различите облике извођаштва. То је неисцрпна тема. Док год буде постојала ова заједница, моћи ћу да је истражујем, кроз различите аспекте”, објашњава Рашић.

Он је један од шесторо младих научника, актера документарног филма „Никад млађи”, који је поводом јубилеја реализовала Радна група за визуелну антропологију при Етнографском институту САНУ. Представљајући поља својих интересовања, они заправо сведоче колико је широк и актуелан спектар тема које покрива њихов институт. Тако се, на пример, научни сарадник Марина Мандић, између осталог бави истраживањем популарне културе и хорор филма, као и медицинском антропологијом. Тема њеног докторског рада била је „Замишљање епидемије: антрополошка анализа представа о заразним болестима у популарној култури на примеру филмова о зомбијима”. А рад је одбранила у години обележеној стварном, а не замишљеном заразом...

„Имајући у виду искуства с пандемијом ковида 19, сматрам да ће истраживање инфективних обољења у будућности бити обогаћено мноштвом приступа који неће бити засновани само на медицинској и историјској перспективи, већ и на репрезентацијама популарне културе, култури сећања, теренском раду, исцрпној новој грађи”, истиче др Мандић.

На нова истраживачка пространства указује и др Соња Жакула, која се бави антропологијом односа људи и животиња. Њен циљ је, каже, да допринесе промени начина на који се као цивилизација опходимо према животињама.

„Сматрам да би у будућности улога института, али и антропологије у целини била управо то – да се више „мешају” у друштво, да се укључе у доношење јавних политика. Да користе своја обимна, темељна и квалитативна знања, како би допринели позитивним променама”, закључује др Соња Жакула.