Четвртак, 01.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Осмо­ро Ађан­чи­ћа у мемљивој ку­ћи ко­ја то­не

На­ши су ов­де ве­ко­ви­ма, а ми одав­де не­ће­мо ни­куд, ја­да се Игор, ко­ме во­да из­би­ја усред ку­ће, зи­до­ви по­кле­кли, а ме­мла гу­ши
Фото - Б. Ра­до­ми­ро­вић

Ба­бин Мост – Два бра­та, Игор и Бор­ко Ађан­чић и још ше­сто­ро Ађан­чи­ћа, из се­ла Ба­бин Мост, ко­ји су по­ро­дич­но гне­здо сви­ли на ме­сту где је не­ка­да би­ла шта­ла, ви­ше од де­це­ни­ју оби­ја­ју пра­го­ве ин­сти­ту­ци­ја не би ли до­шли до но­вог кро­ва над гла­вом. По­сле де­о­бе стри­че­ва, ње­го­вом оцу је при­пао део дво­ри­шта где су др­жа­ли сто­ку, али иако је то плав­ни део авли­је, ре­ши­ли су да са­зи­да­ју при­зе­мљу­шу, јер је ту би­ло во­де и стру­је.

Ку­ћа је са­гра­ђе­на 1987. а по­што се оже­нио, Игор са мај­ком и су­пру­гом је кре­нуо да не­што ре­но­ви­ра не би ли за­тро вла­гу. Ско­ро на са­мом кра­ју „срп­ског де­ла” Ба­би­ног Мо­ста, ве­ко­ви­ма је ту број­на фа­ми­ли­ја Ађан­чић.

Ма­гла се тек ди­гла, а сеп­тем­бар­ско сун­це угре­ја­ло. Са­ста­ви­ла се плод­на ко­сов­ска рав­ни­ца са не­бом. По­зна­то је ово мул­ти­ет­нич­ко се­ло, у ко­јем су Ср­би на­ста­ње­ни од 14 ве­ка, а у ко­ме са­да као у ге­ту жи­ви 160 по­ро­ди­ца. Има ов­де до­брих до­ма­ћи­на по­зна­тих по па­при­ци ко­ју ве­ко­ви­ма га­је а снаб­де­ва­ју све, ју­жно и се­вер­но од Ибра. Плод­на су ов­де по­ља има и жи­та, ку­ку­ру­за… се­ло је до­би­ло на­зив по мо­сту ко­ји во­ди ка цр­кви, па се и да­нас мо­же чу­ти Ба­бин Мос. У да­љи­ни би­је густ дим из Тер­мо­е­лек­тра­не „Оби­лић”, где је до ра­та ско­ро сва­ко спо­соб­но му­шко че­ља­де ра­ди­ло. У дво­ри­шту је вред­на до­ма­ћи­ца Ми­ли­ца (33), круп­на же­на за­са­ди­ла цве­ће. Па­при­ка је већ у џа­ко­ви­ма, ван­гла­ма, об­ран је по­след­њи род пред сла­ну. „Из­во­ли­те”, до­че­ку­је нас пе­то­ро Ађан­чи­ћа на вра­ти­ма. Да­ви нас те­жак за­дах ме­мле, бу­ђи. „Ку­ћа то­не, а до­зи­да­ни спрат кри­ви се и то­не. Пи­та­ње је вре­ме­на ка­да ће нас све за­тр­па­ти. Нај­те­же је но­ћу, јер не зна­мо да ли ће­мо жи­ви да осва­не­мо”, го­во­ри Игор, рад­ник „Елек­тро Ср­би­је”, ко­ји је до ра­та био у „Оби­ли­ћу”, у тер­мо­е­лек­тра­на­ма, а са­да је рад­но ан­га­жо­ван у Обре­нов­цу.

Ан­га­жо­ван је док тра­је ре­монт, а он­да је на „оних 60 од­сто од пла­те”. Ула­зе Са­ра, 13 јој је го­ди­на, Ви­до­је го­ди­ну мла­ђи и нај­мла­ђи Са­ва, ко­јем је осма го­ди­на. Сви су основ­ци шко­ле „Ми­лан Ра­кић”, са­гра­ђе­не 1926. го­ди­не у цен­тру се­ла.

„Ви­до­је ни­је ишао у шко­лу. Це­лу ноћ се гу­шио од аст­ме. Је­два је ју­трос до­шао до ва­зду­ха. Раз­бо­ле­ло нам се де­те од вла­ге, ко­ја ено, он­де из­би­ја”, за­га­зи Игор на крај со­бе, где се по­ди­гао ла­ми­нат и но­ге му за­пљу­сну во­да.

„Ни же­на ми ни­је до­бро. Опе­ри­са­ла је кар­ци­ном штит­не”, са­вио се Игор од му­ке, од ја­да, не га­си ци­га­ру, али ка­же да му је мно­го те­шко па­ло ка­да ди­рек­тор „Елек­тро Ср­би­је”, ко­ји се­ди у Бе­о­гра­ду, ни­је хтео да га пре­ме­сти „би­ло где на Ко­со­ву, ка­ко би био са де­цом”! 

Отва­ра Зо­ри­ца про­зо­ре, јер нас ме­мла ствар­но да­ви. 

„Пре два ме­се­ца смо кре­чи­ли. По­гле­дај­те ка­ко су цр­ни зи­до­ви. Ви­ди­те ли ка­ко се ру­ни зид од вла­ге”, по­ка­зу­је Зо­ри­ца зи­до­ве деч­је со­бе у ко­јој на два кре­ве­та спа­ва­ју два бра­та и се­стра.

Од 2013. го­ди­не оби­ја­ју Ађан­чи­ћи пра­го­ве срп­ских и ко­сов­ских ин­сти­ту­ци­ја. Пре­да­ва­ли зах­те­ве Кан­це­ла­ри­ји за КиМ у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци, али од­го­вор ни­је сти­гао. У срп­ској оп­шти­ни  увек исти од­го­вор – „не­ма­мо па­ра”.

У ко­сов­ском Ми­ни­стар­ству за по­вра­так и за­јед­ни­це, од­го­ва­ра­ли да „гра­де ку­ће по­врат­ни­ци­ма”.

„Под­но­си­мо зах­те­ве пу­них де­вет го­ди­на, али ни­шта. А то­ли­ко се ку­ћа ов­де из­гра­ди­ло. Да вас по­ве­дем, да ви­ди­те, но­ве ку­ће, а љу­ди у Ср­би­ји. Па за ка­кав се они оп­ста­нак и оста­нак бо­ре? Ми одав­де не иде­мо, па нек се свет чу­ди кад нас јед­но ју­тро на­ђу за­тр­па­не”, огор­че­но, али не­ка­ко мир­но, го­во­ри Игор, док сво тро­је де­це, по­ре­ђа­но на ка­у­чу, не­тре­ми­це гле­да­ју час у оца, час у мај­ку.

„Ни­кад не зна­мо кад ће Ви­до­је да се гу­ши. Хо­ће ње­му и од се­ки­ра­ци­је. Из­бе­га­ва­мо да пред њим при­ча­мо о ово­ме”, оба­мр­ла, у да­ху го­во­ри Зо­ри­ца.

Чув­ши та­ра­па­ну ко­ја на­ста­де због Ви­до­ја, услед асма­тич­ног на­па­да, стр­мек­ну­ше се са „кли­ма­вог” спра­та Бор­ко (43), же­на му Де­ја­на и син Ни­ко­ла, осмо­го­ди­шњак.

Жи­ве у до­гра­ђе­ном спра­ту ку­ће, са ко­јег је не­дав­но јак ве­тар од­нео цре­по­ве. Њи­хов спрат не­ма пло­чу, пла­фон је од тр­ске.

У им­про­ви­зо­ва­ном ход­ни­ку, по­та­ња­ју но­ге. 

„Са­мо че­ка­мо ка­да ће­мо да про­пад­не­мо. Све је ово им­про­ви­за­ци­ја. А по­гле­дај­те зид. Со­ба, ку­хи­ња... све на­то­пље­но во­дом. Све од хра­не смо мо­ра­ли да ба­ци­мо, а још ни­смо ће­бад и јор­га­не осу­ши­ли”, го­во­ри Бор­ко, ко­ји због бо­ле­сти не мо­же да ра­ди, не­го и њих тро­је жи­ве од на­док­на­де из „Елек­тро Ср­би­је”.

Си­ла­зи­мо низ об­ру­ше­не сте­пе­ни­це. По­ла кро­ва без цре­па, зид се на­хе­рио јер је део ку­ће по­кле­као.

До­ла­зи­ли су „струч­ња­ци”, ар­хи­тек­та, „ку­ћа мо­ра да се ру­ши, не­ма дру­гог ре­ше­ња”.

„Ви­ди­те цр­кву! Сва­ког ју­тра се сви по­мо­ли­мо да тај дан пре­тек­не­мо”, по­ка­зу­је Игор ру­ком на Цр­кву По­кров Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, цр­кву где је по­гу­бљен кнез Ла­зар, а ње­го­во те­ло ка­сни­је пре­не­то у Ра­ва­ни­цу и где су са­хра­ње­ни Ми­лош Оби­лић, Иван Ко­сан­чић, То­пли­ца Ми­лан, и где су на­кнад­но по­хра­ње­не ко­сти Ср­ба стра­да­лих у ра­ту 1915. го­ди­не.

Из­ла­зи­мо на ули­цу, на­и­ђе по­ли­циј­ско во­зи­ло. Ре­ко­ше нам да по­сле не­дав­ног на­па­да на Ми­тро­ви­ће, стал­но па­тро­ли­ра­ју се­лом.

Не­ма­ња, ко­јем је Ал­ба­нац ума­ло на­нео смрт­не по­вре­де, на­ла­зи се у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци код ро­ђа­ка. Иде на кон­тро­ле, а отац се опо­ра­вља код ку­ће. Не за­те­ко­смо ни­ког у до­му Ми­тро­ви­ћа.

 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Roditelj
Otidijite u sela opstine Ivanjica ili Arilje, ima kuca koje su starije od100god i u kojima se starci muce neretko i bez struje, za njih niko ne brine!
Mika
znači dok se ti ne zbrinu za ove treba da nas boli uvo?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.