У четири ока са Светланом Вукмировић

Косовске теме, вероватно, ниједном новинару до сада нису биле једноставне за анализирање, извештавање и представљање јавности. Ауторка емисије „Право на сутра” Светлана Вукмировић спада у оне који су најпозванији да извештавају о Косову. Рођена је, одрасла и образовала се на Косову, целу њену новинарску каријеру обележавају догађаји на овом трусном подручју. За „ТВ ревију” открива свој новинарски почетак, али и занимљивости којима је испуњена њена богата каријера.

– Бројим 25 година стажа у РТС, плус сам две године била хонорарац. Почетак каријере био је у Приштини, у РТС-ТВП. Запослила сам се као студент педагогије, потом сам дипломирала на Филозофском факултету. Силни догађаји на КиМ, одакле потичем, били су „врућ кромпир” за почетника у новинарству. Врло брзо сам почела да радим најважније теме. Моја генерација је пекла занат без компјутера и интернета. Морали сте да станете иза сваке речи. Поента је, по мом мишљењу, да ми истражујемо и проналазимо информације.

Догађаји које је испратила, до сада, били су све само не досадни.

– Много, заиста превише догађаја је иза мене. Ситуација је увек била тако озбиљна да сам водила рачуна о свему, као и о одјеку онога о чему извештавам. Догађаје са моста на Ибру радила сам даноноћно од јесени 1999. до пролећа 2000. године када су оружани напади били нон-стоп. Укључивала сам се у ТВ Д2, РБГД, као и ТВ Војводину. Најважније ми је да је информација истинита, што се некад коси са оним што други мисле о косовским дешавањима. Говорим о онима који би да знају све, али ниједном на лицу места нису били. Из тог разлога мој рад је тежи, али за мене нема већег професионалног изазова од КиМ. Уплео се свет, тако да је светска, али и наша тема. Површна знања само шкоде када се покушава објаснити свеукупна косметска ситуација. КиМ је наш идентитет и наш образ. Зато је за мене вредно труда све што радим годинама. Од свог оца Радосава и старијих доста учим пошто нам је њихова мудрост најпотребнија.

Имала је Светлана Вукмировић животно опасних ситуација у свом раду, али и радосних.

– Јуна 1999. срела сам се очи у очи са борцима ОВК који су кренули да „чисте” зграду у којој сам живела. Минут касније да сам кренула из стана коштало би ме живота. Сви памте привођење екипе РТС у Пећи, задржавања на Јарињу која трају и сада кад се појавим са ТВ екипом. Има и лепих догађаја, као што су сусрети са нашим становништвом у мањим местима које се труди да обнови све што им је уништено. Подсетићу да се управо на Косову, последњих година, бележи највећи наталитет у Србији. Достигнућа младих спортиста, сликара и ђака су задивљујућа. Све те теме завређују нашу пажњу и огромно поштовање.

Анегдоте и занимљивости радо истиче.

– Поменућу занимљивост када смо пре неколико година имали разговор са Едитом Тахири, тадашњом министарком администрације, у вези са пописом. Рекла је да ће говорити на енглеском јер не зна српски. Како је разговор одмицао, несвесно је проговорила на српском. Нисмо реаговали, али како је њој било, зна она. Пре неколико година у Обилићу снимање нам је прекинуо локални Албанац вређајући нашег госта. Инцидент сам прекинула обичним питањима о платама и стандарду у косовском друштву и разговор је одмах постао пријатељски. Тај снимак је дуго кружио интернетом.

Одмор од оваквог вредног, али и стресног посла је неопходан и Вукмировићева проналази начине како да се релаксира.

– Слободно време проводим у кругу породице и особа уз које могу да будем опуштена. Пешачење, вожња бицикла и прави спортски дух који је део мене помажу ми да се ослободим терета. Волим кошарку и стони тенис за које и сад имам осећај и малу кондицију.

Познато је да на Косову постоји много места која вреди посетити, наглашава Светлана Вукмировић.

– Другачије је лично видети и доживети. Високи Дечани су место које морате видети. Садашњост се спаја са средњим веком. Буквално се путује кроз време јер се највише осећа дух старе Србије. Тај древни српски манастир веома поштују италијански војници који настављају да долазе и приватно. Затим, ту су Пећка патријаршија, Будисавци код Клине, Грачаница, али и село Доња Брњица код Приштине где се налази црква код које, тврде мештани, почивају Југ Богдан и девет Југовића.

Вукмировићева има своја омиљена места за одмор.

– Обожавам села, посебно планинска. Боравак у њима окрепљује ме и пружа менталну снагу. Често кажем да што сам више путовала у иностранство, све сам више ценила нашу земљу. Србија има све, реке, бање, изворе, фантастичне пећине, али не избегавам море. Чини ми се да нико од нас није потпуно упознао Србију. Прави ми је избор кад одмор поделим – део за село и део за море.