Уторак, 29.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Шкоти и Каталонци би да се раздруже од Лондона и Мадрида – по косовском моделу

(Принтскрин)

То што су Шкотска и Каталонија истог дана затражиле одржавање референдума о независности може бити случајност, међутим, ако се узме у обзир да је шкотска власт, која има одређену аутономију по закону о деволуцији из 1998. године, још 2017. подржала референдум који противно шпанском уставу спровела тадашња влада аутономне Каталоније на челу са Карлосом Пућдемоном, то значи да постоји нека координација, сматра историчар др Чедомир Антић, професор Филозофског факултета у Београду.

Шкотска национална партија саопштила је јуче да су Шкоти један народ и затражила независност, а као један од аргумената навела проглашење независности Косова које је признала Велика Британија. У поднеску Врховном суду Велике Британије, који је упитан да ли је могуће да Шкотска одржи нови референдум без дозволе британског парламента, та странка је навела да Шкоти имају „неотуђиво право“ на самоопредељење.

Истог дана, председник владе Каталоније Пере Арагонес изјавио је да Каталонија инсистира на томе да влада Шпаније потпише нову сагласност о спровођењу обавезног референдума о независности ове аутономне области, коју ће признати и Мадрид и међународна заједница.

Од свих европских региона који траже мању или већу самосталност, показало се да су Шкотска и Каталонија области са најживљим покретима за независност, с тим што је у обе области становништво врло подељено, истиче Антић за Спутњик и додаје да најновије анкете показују да је последњих година отишло клатно ка онима који желе да Каталонија остане у саставу Шпаније. То, наравно, не значи да је та прича завршена, с обзиром да је у Каталонији жив посебан језик и они Шпанију посматрају као доминацију једне велике области која се зове Кастиља.

„Кад је реч о Шкотској, као што је познато, Шкотска је два пута имала референдум, једном о деволуцији, једном о независности. Блерова влада је на неки начин 1997. године пренебрегла грађане Шкотске који су крајем седамдесетих година гласали да не добију аутономију. Шкотска је, иначе, почетком 18. века добровољно ушла у састав Уједињеног Краљевства иако је са Енглеском вековима ратовала. У 18. веку се испоставило да је нова Енглеска коју је успоставила енглеска буржоазија потпуно ограничавајући власт краљева, скептична кад је реч о уласку Шкота у Уједињено Краљевство и да су се Шкоти касније показали као нека врста „британских Црногораца“.

А то значи, објашњава Антић, да имају посебност али да желе да владају „и над мањом и над вељом земљом, што би рекли Црногорци“. У сваком случају, пре осам година у одређеној атмосфери панике коју су створили медијски могули у Енглеској, јер је једно истраживање показало да у Шкотској могу да победе индепендисти, ипак је једна млака кампања у прилог Уједињеном Краљевству завршила убедљивом победом оних који су били за опстанак у Британији, са 55 одсто.

Занимљиво је да је после победе индепендиста на референдуму у Црној Гори која је била прилично сумњива, огромна већина грађана у Шкотској почела да гласа за Шкотску националну партију а до тада су у Шкотској су владале партије са центром у Лондону. Шкотска национална партија од тада доминира у политичком животу Шкотске и њена председница жели да сад понови референдум. То питање је сад пред Врховним судом, али Британија жели да избегне да оно буде разматрано.

„Вероватно је тај успех у Шкотској који се догодио у губитничкој атмосфери у Лондону, где су се одржавале демонстрације које су подсећале на демонстрације у Београду и Сарајеву пред пропаст Југославије и где су правили лажне границе и претили да ће свалити на Шкотску више од 100 милијарди долара дуга, и то како су лако прошли кроз то и довело до тако лаке одлуке тадашње Камеронове владе да лако изађе на референдум о ЕУ који су изгубили и тиме започели један процес који и данас траје, и који је врло контроверзан и тежак, шта год ко говорио, и за ЕУ, и за Велику Британију.“

Антић сматра да поновна актуелизација приче о референдумина у Шкотској и Каталонији нема везе са изјашњавањем народа у деловима некадашње Украјине јер им то не би одговарало зато што читава Европа западно од Белорусије „верује да су Руси апсолутни негативци“. Међутим, занимљиво је да се Шкотска позива на британско признање самопроглашене независности Косова.

„То је нека поетска правда, веровали су у блеровске глупости деведесетих година па су добили то да без воље народа и Шкотска, и Велс, и Северна Ирска имају сад елиту која говори о спољној политици као да им је то дато Уставом. Тако је исто и сада. Мислили су да један народ могу да понижавају, да неке народе подвлашћују, мислили су да од Балкана створе неку врсту колонијалне Африке, успели су делимично у томе, али су то зло увезли код себе и можемо само да претпоставимо какво ће зло донети та наопака идеологија, која нажалост доминира и Америком и Британијом и Западном Европом, примењена на Украјину.“

Под злом идеологијом Антић подразумева „логику двојних стандарда“ јер Запад је мислио да Русима може наметнути једно, а онда да то не примењују на друге. Најбољи пример су, према Антићу, Срби и Југославија, зато што Срби немају нуклеарно оружје, мали су и подељени, обеспућени комунизмом, транзицијом и свим другим недаћама.

„Дакле, Југославија не треба да се брани, Срби треба да прихвате реалност, а онда су Срби изгубили Косово, а то што су изгубили статус у Хрватској и Босни то никога није брига. После тога Срби у Црној Гори и на Косову не могу да добију оно што имају Албанци у Северној Македонији да би на крају инсистирали на аутономији за Војводину, коју су тренутно заборавили јер им то сад није приоритет, у условима у којима једна Истра не може да добије ни десет одсто те аутономије. Истра која има посебну странку са већином у свим истарским општинама, Истра која је силом етничког чишћења доведена у границе Хрватске. У таквим условима како неко може да води исправну политику, ако је толико пристрасан“, закључио је Антић.

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

DM
Nece
Hudini
Огромна је разлика - на Косову није одржан референдум, већ су га Американци отели силом од Србије. Тако да Каталонији и Шкотској Косово баш и није за поређење.
Боромир
У Шпанска посла се не разумем па о томе не би ни да се изјашњавам, али би без трунке резерве већ даснас признао Шкотску, Велс и наравно, да се Северна Ирска припоји матици Ирској. То су неке познате историјске ствари и за то није потребна никаква дискусија.
Boban Joncic
Ako
Magnus Maximus
Браво господине Антићу, заиста сјајан текст.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.