Уторак, 29.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: НИНА РАЈИЋ КРАЊАЦ, редитељка

„Соло” као љубавно писмо

Оптерећује ме помисао да је позориште импотентно, да више нема статус којим би могао да трасира било какав пут ка друштвеним променама, јер је и само постало талац система у коме живимо
Нина Рајић Крањац (Фотографије: Нада Жганк)

Мушкарце треба питати како виде положај жене у 21. веку. Тек тада ћемо моћи да проценимо где смо као друштво

За мене као гледаоца и редитеља, Битеф је увек празник! Имати прилику да гледате светски позната позоришна имена и њихове комаде је привилегија, јер у Словенији уопште не практикујемо овакав формат фестивала. Бити на том истом фестивалу са својом представом за мене је чиста радост и захвална сам на овој указаној прилици.

Овим речима је Нина Рајић Крањац, ново успешно име словеначке режије, чији сценски рукопис ће вечерас видети и београдска публика, почела разговор за „Политику”. Реч је о представи „Соло” која ће бити изведена од 18.00 часова у Луци Београд, Стари Матрез (Жоржа Клемансоа 37), као седма премијера овогодишњег 56. Битефа, који прати поднаслов: „Ми – јунаци рада свог”. Представа траје три и по сата.

Идеју, концепт и извођење потписали су редитељка Нина Рајић Крањац, као и Наташа Кесер, Бењамин Крнетић и Марко Мандић, а продукцију „Нова пошта” (Словенско младинско гледалишче и Маска) из Љубљане.

Нина Рајић Крањац привукла је пажњу јавности још као студент, посебно поставком „1981” (2014) Симоне Семенич. Њена прва професионална представа „Говор птица” донела јој је награду за најбољу младу редитељку на МЕСС-у, а глумачкој екипи за колективну глуму… Само ове године добила је награду за најбоље извођење на Недељи словеначке драме, за дело „Соло”, а њени „Пожари” по тексту Важдија Муавада (СНГ Драма Љубљана), освојили су награду на Борштниковим сусретима.

Из представе Соло

Иако у представи „Соло” наступа четворо извођача, ваше полазиште одговара наслову, јер је било „солистичко”, сводило се на лично професионално преиспитивање вашег положаја у послу којим се бавите. У каквом расположењу сте стварали представу „Соло”?

Потреба за „Солом” уследила је из професионалне фрустрације. Почела је да ме оптерећује помисао да је позориште, у ствари, импотентно, да више нема статус у друштву којим би могао да трасира било какав пут ка друштвеним променама, јер је и само постало талац система у коме живимо. Област уметности и културе у Словенији је финансијски потхрањена. Држава за ову област издваја мање од једног процента новца пореских обвезника. За двомилионску нацију и малу средину то је веома опасно. Само позориште је укаљано и, по мом мишљењу, оштећено хиперпродукцијом, која је нажалост увек оправдана као једини начин да институционална позоришта уопште опстану. О ванинституционалној сцени не можемо ни да говоримо, јер је она генерално сваке године све мање финансирана, када то властима не одговара. Ово је зачарани круг који ми, као ствараоци, не можемо да разбијемо или трансформишемо изнутра. Морате играти по овим правилима или престати да радите. „Соло” је за мене био велики одмор. Могло би се рећи да је то било својеврсно повлачење са сцене. Гест оставке. Имала сам потребу да преиспитам своју функцију и рад у позоришту. „Соло” је и опроштај од позоришта и велико љубавно писмо.

Иако су и остали учесници у представу „Соло” унели своје материјале, она ипак има аутобиографски карактер, чему пресудно доприноси чињеница да и ви сами играте у представи. Зашто сте се одлучили за овакав сценски наступ?

Знате, мислим да је право на културу и уметност цивилизацијско право, верујем у то. А гест резигнације који горе помињем, мој је лични. Постајем нека врста идиота који себе искључује из позоришног ангажмана. А била би сасвим друга прича да сам само режирала представу у којој су глумци морали да усвоје моја начела и уверења и онда их изјашњавају пред људима. Није ме занимала таква представа. Занимало ме је да видим шта ће се десити када ја то подстакнем на сцени. И шта ће бити када суочим играче са којима иначе блиско сарађујем са чињеницом да се опраштам. Треба нагласити да имам само 30 година, да сам на професионалној сцени тек шест година, односно да је један млади стваралац који је дошао до одређене ивице постављен на чистину. Тако рано? То је симптом овог друштва и окружења. Зашто се она опрашта? Шта то више не може да трпи? Дакле, наше питање јесте да ли стваралац уопште може да заобиђе окружење? Да ли га то окружење одређује? И да ли је инсистирање на маргинама заиста најпрогресивнија ствар? Или су овој средини увек потребни људи на маргинама? У таквој средини, парадоксално, највреднији је онај који је већ мртав и коме је учињена неправда јер су га за живота превидели. За Словенију је таква личност „алтернативнија”, културно „аутентичнија”, „бунтовнија”, достојнија тог појма; талентован, пожртвован, „словеначки уметник”. Пре свега, такав уметник је јефтин! Постхумно је постао национална роба и није било потребно много улагати у њу.

И ваша, али и игра других извођача (професионалних глумаца) врло је слободна, импровизаторска, перформерска, телесна, уз честе жанровско-стилске промене?

Језик креирања догађаја долази са горе поменуте „панкерске” позиције. Били смо заинтересовани да направимо што шири фонт, на основу четири или више сати импровизације. Први део је својеврсни позоришни превод урушавања културног простора, а други покушај заседе: сквотирања неког јавног простора, где једна позоришна породица у жанру, рецимо Душка Ковачевића, пркоси том колапсу у који је уроњена. Ова осиромашена породица немилосрдно се зафркава са свим неуралгичним тачкама успеха, које у Словенији и даље остају врућа тема још од Цанкара. Успех је изопаченост и за њега човек мора бити кажњен, у догледно време.

Представом „Соло” ипак доминира осећај тескобе коју млада и успешна жена осећа у малој средини и „мушком послу”... Како видите положај жене у заједници 21. века?

Мислим да анксиозност у представи долази од нерешивости проблема. Не знам да ли је родно специфичан. Нисам рада да верујем у то. Млади мушкарац и жена суочавају се са истим изазовом. Пристајање на ову дијалектику бити мушкарац или жена, по мом мишљењу, погубно је за жену. Иначе, сматрам да на постављено питање треба да одговоре мушкарци. Мушкарце треба питати како виде положај жене у 21. веку. Тек тада ћемо моћи да проценимо где смо као друштво. Али ако хоћете, мислим да је жена човек. По мом мишљењу, савремени човек и стваралац мора да се јасно изражава, поставља границе, поставља питања, да буде провокативан и понекад стане на пут! Морамо систематски почети да разоткривамо корупцију, светогрђе и друге проблеме савременог друштва.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.