Уторак, 29.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Апстрактни уметнички израз Ане Кузманић освојио Американце

Ана Кузманић (Фотографије Младен Гојаковић)

Ана Кузманић, рођена у Сплиту, одрастала и школовала се у Београду, ради већ 15 година као професор на катедри за дизајн на Универзитету Нортвестерн у Чикагу. Била је тек друга студенткиња из иностранства на том факултету икада и прва са наших простора. Као костимограф сарађује са најзначајнијим уметницима и позоришним и оперским кућама у Сједињеним Америчким Државама.

Живите и радите две деценије у Чикагу, а поред рада са студентима, успешно градите каријеру костимографа у позориштима у Чикагу, али и Њујорку, Лос Анђелесу…Свакако треба издвојити сарадњу са  ЛА опером, Далас Опером, Лирик Опером у Чикагу, као и Метрополитан Опером у Њујорку. Како Вам је то пошло за руком?

- После завршене магистратуре на универзитету Нортвестерн (Northwestern University) у Чикагу, почела сам да радим у мањим позориштима које у Сједињеним Државама спадају у категорију ‘storefront’. То су позоришта у којима костимограф практично све ради сам, од развијања креативних решења, преко вођења буџета, до саме производње костима. Сваки следећи пројекат водио је ка сарадњама са новим редитељима и многим пројектима у све већим позориштима и оперским кућама. Иако сам првенствено костимограф, често на већим пројектима развијам идејна решења и за друге елементе, примера ради за лутке или сценску графику. Опера је облик перформанса који највише волим да радим због анти-реализма на коме се базира ова уметничка форма. Метрополитан Опера у Њујорку је предивно место за рад, не само због великих буџета него и због дивних људи. 'Мет' има на стотине запослених који су неоспорно међу најталентованијим професионалцима у индустрији.

Са друге стране, за разлику од такозваних 'нон-профит' (не за профит) регионалних позоришта у Америци, продукције на Бродвеју су комерцијална позоришна форма у којој се поред целокупног изгледа и свеобухватног квалитета велика пажња обраћа на профитабилност пројекта. До сада сам имала прилику да радим више пута на Бродвеју. Једна од првих бродвејских представа за коју сам дизајнирала је Август: Осејџ (August: Osage County), најуспешнија драма која се икада играла на Бродвеју по питању освојених награда и продатих карата.

Већ 15 година предајем на Универзитету Нортвестерн као редован професор на катедри за дизајн, која у оквиру позоришног програма има више од 400 студената.

Који осећај буди у Вама сазнање да сте веома успешни и цењени у земљи која није Ваша домовина и у којој је прежестока конкуренција, јер у Америку долазе најталентованији људи из свих делова света?

- Разлог за мој одлазак из домовине је била магистратура и професионално усавршавање. То је нажалост било послератно време када у Србији нису постојали баш неки услови за велика улагања у уметност. Надам се да је данас ситуација другачија и можда ведрија за младе уметнике.

Са друге стране, рад у Сједињеним Државама ми је омогућио да сарађујем са неким од најталентованијих уметника и самим тим да непосредно учествујем у инспиративном стваралачком процесу. Неколико пута сам имала прилику да сарађујем на светским премијерама са писцем и глумцем Трејси Летсом (Tracy Letts), добитником Пулицерове награде и Тони награде (Tony Award) за драмска и глумачка остварења.

Од момента када Вас позове редитељ, на који начин се одвија даљи процес рада? Шта је најтеже, а шта најлепше током Вашег ангажмана?

Рад у тимовима са којима редовно сарађујем је диван. Ми се добро познајемо и имамо успостављен начин рада, а ту такође постоји одређени степен слободе у смислу екстравагантних идеја које можда и не бисте износили да не постоји тај степен фамилијарности и поверења. Са друге стране, рад са уметницима и тимовима са којима никада пре нисам сарађивала је узбудљив и изазован јер тада долази до додавања и стварања нечег новог том процесу. Са сваким новим изазовом неизбежно се обогати постојеће знање. Мој рад обично започиње упознавањем са текстом, музиком и целокупном визијом пројекта. У тој фази се ради истраживање, прикупљање чињеница, визуелних инспиративних референци и наравно много дијалога са редитељем и тимом дизајнера. Омиљена фаза ми је када почнем да цртам, јер тада је још увек све могуће.

Процес израде костима или сценографије је вероватно најтежи јер тада цртеж почиње да се реализује у три димензије. И тада откривате да ли сте добро прорачунали и предвидели права решења. Током израде обично сусретнете нова ограничења и разлоге за модификације. Процес производње је такође узбудљив јер ту сарађујете са техничарима, моделарима, реквизитерима... и током те сарадње ваша концептуална идеја постаје стварност.

Наравно, најлепши моменат је када се сви елементи споје на сцени, са глумцима у сценском покрету.

Реализација цртежа 

Знате ли на колико представа сте утиснули свој печат костимима?

Много, после 100-те сам престала да бројим.

У којој представи сте осмислили највећи број костима? Колико имате времена за захтевне комаде у којима је велики број ликова на сцени?

- Генерално у опери или мјузиклу је много више костима него у већини драмских представа. Али  у представи 2666, која се играла у Чикашком позоришту Гудман (Goodman Theatre), било је око 150 костима. Представа 2666 је била адаптација истоимене новеле чилеанског писца Роберта Болања (Roberto Bolaño) која има око 1.000 страна. Са сваким од пет чинова се мењао и жанр, укључујући драму, комедију, трагедију, фантазију и филм. Представа је трајала шест сати, а ансамбл се састојао од 15 глумаца, тако да су костимске промене биле честе и муњевите. Када радим на оперској продукцији, временски период рада од почетка до краја обично траје од годину и по до две. У позоришту је читав период најчешће много краћи, у распону од шест месеци до годину дана.

Да се вратимо на почетке Ваше плодоносне каријере у Америци. Тада сте радили и са славним глумцем и редитељем Џоном Малковичем. Како је дошло до сарадње?

- Када сам кренула на постдипломске студије на Нортвестерн универзитет, била сам тек друга студенткиња из иностранства икада, и наравно прва са наших простора. Са собом сам донела апстрактни уметнички изражај, који је у то време био другачији јер се америчко позориште углавном базира на реализму.

У Сједињеним Државама се велика пажња посвећује идентитету, тако да сам у почетку често добијала позиве да радим на представама чија се радња збивала у Источној Европи. Марта Леви (Martha Lavey), која је у то време била уметничка директорка Чикашког позоришта Степенвулф (Steppenwolf), видевши мој дизајн костима за позоришну адаптацију Гогољевих кратких прича 'Нос' и 'Шињел', позвала ме је да са Џоном Малковичем будем ко-дизајнер костима за драмску преставу 'Изгубљена Земља', британског писца Стивена Џефриса. Ова драма се бавила причом о паду аристократске винарске породице у Мађарској, а Џон је играо и главну улогу. Сарадња са њим је била сјајна. Заједно смо радили на извођењу костимског решења за све ликове, укључујући и његов. После овог пројекта је уследила наша сарадња на филму и позив да будем консултант за материјале и трикотажу за његову тадашњу модну линију 'К.Uncle'.

Који би био ‘рецепт’ за успех у Америци и шта треба особа да поседује поред неоспорног талента и знања?

- Не знам да ли постоји 'рецепт' који би био свакоме по мери. Али оно што је сигурно је да су мени основне студије (у мом случају на Факултету Примењене Уметности у Београду, одсек сценског костима са професоркама Миланком Берберовић и Љиљаном Петровић) дале сјајну одскочну даску. Да појасним, када сам конкурисала за пост-дипломске студије у Сједињеним Државама, велики број школа је желео да ме интервјуише јер је мој портфолио био другачији од осталих, углавном Американаца. Мислим да би исти случај био и са другим студентима са нашег Факултета Примењене Уметности. Оно што је важно је и радна етика, у смислу озбиљности приступа сваком послу који прихватите, без обзира да ли је велики или мали. И наравно, лична етика понашања у смислу поштовања према свакоме са ким сарађујете, од највиших до најнижих положаја. Перформанс (оперски, позоришни, балетски,...) је колаборативна дисциплина у којој велики број људи ради у различитим капацитетима на реализацији финалног производа – представе или опере на сцени.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.