Субота, 10.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Будућност без патетике и болећивости

У најмању руку, врата Европске уније нам се све више затварају. Ако смо за њу уопште спремни, ако доиста искрено желимо да будемо њени чланови. С друге стране, и кохерентност Европске уније је упитна
(Миланко Каличанин)

„Свет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној” (П. П. Његош)

Прва хипотеза: или Вучић, због упорног игнорисања стварности и односа политичких снага у свету, коначно силази с власти – или Србија убрзано и економски и политички тотално пропада. Биће да је то превише упрошћено и инфантилно сагледавање ствари. Има и суптилнијих солуција.

Ако смо (већ) изгубили (привремено?) суверенитет над Косовом (осим у Преамбули и уставном тексту), које само још званично нисмо признали – или ће нам преостали углед даље крунити било Русија (већ месецима украјински трагично „забављена”, односно заробљена), било Запад. Можда од потоњег извучемо и неке користи, делимичне компензације. Уз одређене писане гаранције. Утопија? Но, ваља покушати. У сваком случају на крају крајева, ипак сами одлучујемо о претходно наведеном, узимајући у обзир све околности (и историју, и словенство, и емоције) – али рационално загледани у будућност без патетике и болећивости.

Узгред, не разумем, осим симболички, идеју „отпризнавања Косова”. Игра бројки, апсолутно неодлучилачких светских фактора? Замајавање домаће јавности? Зебем да је главнина „игре” на сасвим другом терену.

Или ћемо формално признати Косово – којем смо садржински ионако безмало све дали, односно препустили – или ћемо остати, баш као и Русија, малтене изоловани у међународним односима. Речју, пред изнудицом смо. Бар на први и други поглед.

Увести србијанске санкције Русији без одлагања, или ће бити изречене западне санкције (и) према Србији? Те и такве алтернативе су данас пред нама. У најмању руку, врата Европске уније нам се све више затварају. Ако смо за њу уопште спремни, ако доиста искрено желимо да будемо њени чланови. С друге стране, и кохерентност Европске уније је упитна. Но, рат у Украјини фактички јача њену компактност, јединство, упркос извитоперавању појединих малтене до јуче неприкосновених европских вредности и стандарда.

Но, шта је изгледни „други пут”, осим европског, за једну политичку заједницу нерашчишћене прошлости као што је овдашња: сиромашну, од спољне помоћи зависну, дубоко подељену и знатним делом националистички оријентисану, уједно само овлаш заокружену и владавини права и стабилних институција, као и истинској подели власти и демократији (за сада) несклону?

Дакако, вероватно је да Србија изричито никада неће признати Косово. Таква међусобна „нормализација односа”, у већинском делу домаће јавности доживела би се као национални и државни пораз, штавише као самоубилачки чин партијске врхушке? Да ли је тако нешто последња, најгора варијанта? Пре ће бити – она немогућа! Јер свакад вреди бојазан од опасности да „мисао која не уме да мисли завлада светом”. (Бранко Миљковић)

Али уз посредовање и притисак међународне заједнице (зашто не одржати Конференцију о Косову?) Србија можда може „пристати” – или на лабаву и провизорну конфедерацију с Косовом (чиме би га како-тако уважила као равноправног партнера у оквиру једне шире целине/„целине”) – или на план „Два Косова”: разграничење Косова на оно српско, тј. северно, и оно албанско, на делове који би се реципрочно признали и унеколико даље поштовали/толерисали, зашто не и економски сарађивали?! Што би посредно значило и прећутно гутање кнедле у виду такве територијалне констелације и од стране (остатка) Србије.

Уосталом, који је смисао у савременом светском раздобљу инсистирања на „самосталној и независној” политици Србије? Последице: такозвана самосвојност и „особеност” – „изузетак”, без иоле моћних или пак оних, својим бригама презаузетих савезника и наводних пријатеља који ионако воде рачуна једино о сопственим интересима? Инаћење са светом? Понос без покрића? Настављање светле традиције? Идеализам, такозвана романтичарска искључивост? Губљење драгоцених месеци и година у ишчекивању да се глобалне (не)прилике промене, да иностране политичке моћнике „прође љутина”? Шта значи прагматичност и трезвеност у овој свеколико кризној ветрометини догађања?

Да ли је мудрост у одлагању, у лавирању, у понављању истог, у геслу „добар дан чаршијо на све четири стране”, односно у „маневрисању у месту”? У 21. веку, нарочито, добро и зло је измешано, правда и право потиснути на маргину. О моралу и једнакоправност скоро да је излишно дебатовати. Свет се у страху и неизвесности престројава у ходу, нема ничег задуго датог: државе се сврставају „под кишобране” најјачих. Па како онда сачувати суверенитет и територијални интегритет Србије, њен идентитет? Уједно, обезбедити иоле пристојан стандард њених грађана, живот достојан човека.

Укратко, време нам нимало није савезник. И услед слабљења (?!) спољне и унутрашње позиције Русије, као и нервозе Америке и Брисела због „поливалентног”, оклевајућег Вучића, па и због ситуације у Босни и Херцеговини, посебно имајући у виду крупне проблеме Републике Српске (Да ли би нешто решио „Нови Дејтон”?). А ни у односима са Хрватском нам не цветају руже; само трње. Противнике пројекта „Отворени Балкан”, наилазећу зиму, претеће рестрикције, несташицу гаса и евентуалну нову пандемију – да и не (с)помињем.

Иначе, понекад, надам се, делићи одговора могли би се пронаћи и у постављању правих питања. Благовремено и добронамерно пласираних. Ако има ко да их чује и размотри.

Sic transit gloria mundi – Тако пролази слава света. (латинска изрека)

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.