Субота, 26.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ЖАНЕТА ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ, књижевнa историчарка

Иво Андрић и Београд – љубав на први поглед

Као младобосанац који је робијао због својих идеја, Андрић је дочекан као личност са озбиљним заслугама за народ
Жанета Ђукић Перишић (Фото: Небојша Бабић)

Десетог октобра навршава се 130 година од рођења Иве Андрића. Тог месеца је наш нобеловац стигао из Загреба 1919. године, да у њему остане... На те београдске дане великог писца подсећа др Жанета Ђукић Перишић, која је читав радни век посветила Андрићу и недавно објавила књигу „Небо над Београдом: Андрић и престоница”, у издању „Вукотић медије”. Она описује не само кључне догађаје везане за пишчев живот већ и слику града у бурним временима. Како каже, врло брзо по доласку у Београд, за само пет година, Андрић постаје сарадник или члан највиших државних институција културе или гласила: Српске краљевске академије, Српске књижевне задруге, Српског књижевног гласника, потом и „Политике”. Током треће деценије приступа „слободним зидарима”, а доцније и Ротари клубу, као и Стојадиновићевој „Јерези”.

Према речима наше саговорнице, у престоници се Андрић виђао са колегама, писцима-дипломатама: Дучићем, Ракићем, Црњанским, Растком Петровићем, Бранком Лазаревићем, са породицом дипломате Стевана Павловића, са чешко-српском породицом Бајлони, са Богданом и Павлом Поповићем, са Исидором Секулић, Јелицом Скерлић Ћоровић, сестром Јована Скерлића и женом професора Владимира Ђоровића... Средином тридесетих година 20. века гради ближе везе са Милицом Бабић Јовановић, која ће му после смрти мужа Ненада Јовановића, постати жена.

Због чега је веза Иве Андрића са Београдом била љубав на први поглед, које је разлике у односу на Загреб одмах уочио?

Иако је на студијама у Загребу провео 1913. годину, Андрић се 1918. године, када се поново обрео у Загребу, осећао усамљено и неприхваћено. У Загребу писац није пустио корење, није имао никог свог и било је тренутака када је падао у очај, што због политичке нестабилне атмосфере и хрватских отровних стрелица одапињаних ка новоствореној Краљевини СХС, што због климе која му није пријала, а понајвише због тога што га је својом слободарском снагом привлачио Београд, као магично средиште југословенске идеје за коју се млади писац залагао. У Београд је стигао првих дана октобра 1919. године. Тог тренутка рађа се љубав на први поглед, писац и град окрећу се лицем у лице, огледајући се један у другоме.

Како објашњавате то да је Андрићев повратак из Берлина у Београд, као и најстрашније ратне године, означио његов најкреативнији период?

Познато је да, одбивши понуду немачких власти да се склони у неутралну Швајцарску, Андрић није отишао ни у Независну Државу Хрватску, која је формирана већ 10. априла, нити се придружио југословенској избегличкој влади у Лондону, и почетком јуна 1941. године, стигао је у окупирани Београд са чврстом намером да подели судбину своје земље и њене престонице. Пензионише се, али одлучује да не прима пензију, одбија све понуде да на било који начин партиципира у јавном у културном животу Београда под квислиншком влашћу. Да преживи беду и понижење, Андрић се сав предаје писању своја три велика романа: „Травничка хроника”, „На Дрини ћуприја” и „Госпођица”. Између топовске грмљавине, под сиренама и узбунама, Андрић је често шетао градом: испод привидне покорности, тињао је један паралелни живот подземне борбености и снажног отпора. Ратно херојство становника престонице није се састојало само у великим подвизима које ће историја запамтити. Оно је живело и у душама и срцима многобројних анонимних Београђана, попут Андрићевог јунака Исидора Катанића званог Зеко. Филозофкиња Ксенија Атанасијевић, на пример, успевала је да колико-толико одржи пријатеље на окупу и са њима подели осећања немоћи. Сваког четвртка у њен дом, где је најчешће служила чај од пољских трава, а понекад чак и суве шљиве, окупљали су се пријатељи, међу којима је понекад био и Андрић. У окупираном Београду, у Андрићу се, чини се, сасвим спонтано, зачела и мисао да начини једну посебну повест страдалног Београда. Можда је Иво Андрић, седећи у својој хладној, скромној соби у Призренској улици, покривен ћебетом, уз свећу, без воде и телефона, замислио „београдску хронику” којом би подигао задужбину граду који га је оберучке прихватио и који је платио високу цену идеје о слободи.

Андрић се као дипломата старог система лако прилагодио новом. Међутим, да ли се прилагодио и као стваралац?

Андрић разуме да је дошло ново доба у којем ваља трајати. Њему као да заправо и није било тешко да прихвати идеју нове, послератне Југославије: уједињење јужних Словена под једном капом и независна и слободна земља, могла му се учинити као какво-такво остварење младобосанског сна. Идеја интегралног југословенства била је Андрићева национална и идеолошка платформа која се ту, после ратне голготе, полако остваривала, а социјалистичка (и социјална) револуција били су принципи блиски бившем револуционару. Крах фашизма антифашиста Андрић морао је дочекати са олакшањем и осећањем сатисфакције. Склопивши прећутни споразум о присуству у идеолошки контролисаном систему нове културе, бивши краљевски посланик Андрић је изабрао маску лојалности. Учинио је то, верујем, не само из страха и не само да би сачувао главу на раменима већ и зато да би одбранио неприкосновеност стваралачке територије. Његов избор био је и један виши, супстанцијалнији одабир човека који пристаје на компромис не би ли освојио стваралачки простор у новим друштвеним околностима. Била је то нека врста фаустовског договора, својеврсно улагање у будућност: писац је имао још много да каже. Оно што је непосредно после окончања рата писао (приповетке са изразито идеолошком нотом, есеји који славе социјалистички систем и комунистичке вође и друго) по уметничкој вредности знатно су испод нивоа других Андрићевих прича. Мера ангажмана обрнуто је сразмерна естетској вредности те послератне прозе. Највећи део тих проза писац никада за живота није прештампао, очигледно имајући јасну свест о њиховој мањој вредности и цени којом је плаћен стваралачки мир.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zvonko
"Ivo Andrić i Beograd – ljubav na prvi pogled" . Ja bih ovo preformulirao u Ivo Andrić i miris moći ( dvora ) - ljubav na prvi pogled.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.