Уторак, 06.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Филмско подсећање на два лица Другог светског рата

Новинар и документариста Зоран Добрић, запослен у аустријској државној телевизији ОРФ, четири године је прикупљао материјал о масовним стрељањима цивила, између осталог у Драгинцу, Краљеву и Крагујевцу
Фотографије Анђелко Васиљевић

Жртве логора Јасеновац и Аушвиц биле су одвратно понижаване пре него што су убијене, али крајњи циљ ове две фабрике смрти, Независне државе Хрватске (НДХ) и немачког Вермахта, у Другом светском рату био је различит. Смисао Аушвица био је да убију што више особа за што краће време, док је у усташкој машинерији смрти поента била да што више и што страшније српске заробљенике понизе пре него што им се живот одузме на најодвратнији начин. Намера им је била првенствено да их понизе, па тек онда убију.

Овај податак и подсећање, кога нису свесни многи у Србији, а камоли у свету, кључна нит је документарног филма „Два лица рата”, режисера Зорана Добрића, који је јуче, уз подршку Музеја жртава геноцида, имао српску премијеру у Југословенској кинотеци у Београду. Педесетчетвороминутни документарац рађен у продукцији аустријске државне телевизије ОРФ, на којој је аутор запослен, премијерно је у јануару приказан на њој, после чега је изазвао огромно интересовање јавности у тој земљи. Домаћи гледаоци га сутра могу погледати на другом програму Радио телевизије Србије у 20 часова.

Зоран Добрић за наш лист појашњава да филм за прву од две основне теме има стравичне злочине над српским цивилима почињене на основу злогласног наређења генерала Вермахта, немачких нацистичких оружаних снага, Франца Бемеа, Аустријанца пореклом, које је гласило: „Сто Срба за једног убијеног припадника Вермахта, а 50 за једног рањеног!”

– Ни Адолф Хитлер, ни Беме никада нису заборавили да су их Срби поразили у Првом светском рату. Зато је 19. септембра 1941. лично Хитлер поставио Бемеа за главнокомандујућег немачком окупационом зоном у Србији, знајући да је због тога гајио снажан осећај мржње према Србима. Препоруку главнокомандујућег Хитлеровог генералштаба, фелдмаршала Вилхелма Кајтела, да се за једног убијеног војника Вермахта стреља 100, а за рањеног 50 цивила, генерал Франц Беме је применио у Србији. За само 75 дана његовог заповедања у немачкој окупационој зони у Србији 1941. године, по његовом наређењу, стрељано је најмање 35.000 цивила – Срба, Јевреја и Рома. Најмасовнија стрељања обављена су у октобру 1941. у Драгинцу, Краљеву и Крагујевцу – сведочи аутор документарца.

Зоран Добрић открива да је разговарао са историчарима у Србији који нису чули за Драгинац, иако је у њему стрељано више особа него у Крагујевцу. Од тога 305 деце, тек рођених – од три дана до десет година.

– Е то је брука и срамота, показатељ нашег односа према жртвама. Као што је срамота да је наш најпознатији комеморативни центар посвећен масовном стрељању цивила, а намерно не говорим његово име, на зидовима 57 година држао огромну слику погрешног генерала Паула Бадера, док по премијери мог филма није замењена Бемеовом. Када Срби не знају ко је руководио злочинима, како ће странци знати. Пронашао сам Бемеово сведочење у ком каже да је код нас 34.000 цивила стрељано под његовом командом и жали се да првих неколико недеља није вођена евиденција. Значи да их је било бар 35.000, што је двоструко више од цифре којом баратају историчари и коју налазимо на Гуглу. То је наша крв, срамота је да се тиме не бавимо. Доста горчине чујете из мене, то ми је болна истина – искрен је Зоран Добрић.Додаје да се у Србији последњих година догађају очигледне промене, које су највидљивије кроз рад Музеја жртава геноцида и да је подршка коју добија од његовог директора Дејана Ристића нешто што до сада није у Србији имао. Такође се захвалио Јасмини Тутуновић Трифуновић из те установе, која му је изузетно помогла у прикупљању грађе за филм.

У делу „Два лица рата”, после вишегодишњег прикупљања грађе, сниманом између 2017. и 2021. године, први пут су починиоци ратних злочина одвојени на аустријске и немачке, јер су, како у командујућем, тако и у извршном кадру Вермахта у Србији, најмање две трећине злочинаца чинили аустријски официри и војници.

– Срж филма су сведочења сада одраслих особа које су у време злочина имале између три и 12 година и прошле голготу коју тешко можемо да замислимо. А најстрашније што су они преживели пре свега понижење, а и муке које не могу никада да се забораве. То је оно што осетите код свих њих. Прво гледају у под и плачу, или им глас трепери. Срамота их је што се то понижење уцртало у њихов живот и једини лек да се суоче са њим је признање онога ко је тако нешто направио. Увек је тако, свеједно да ли говоримо о злочинима у данашњем времену или у НДХ – закључује Добрић и додаје да је кривица Србије што се о аустријским злочинима не зна довољно, а да је логично што они о томе ћуте.

 

Друга основна тема филма говори да ништа није црно-бело и описује хуманост Аустријанке, племените Диане Будисављевић, која је настојала да од јесени 1941. до краја рата 1945. из хрватских логора смрти спаси што више српске деце која су систематски убијана, морена глађу, усмрћивана намерно или случајно изазиваним инфекцијама, али и појединачним ликвидацијама.

Филм је настао искључиво на основу ауторевог вишегодишњег темељног истраживања архивске грађе српске, хрватске, аустријске и немачке провенијенције, као и приватних архива који се данас чувају широм Европе. Његовим емитовањем на аустријској државној телевизији први пут су на јавном медијском сервису једне чланице Европске уније детаљно приказани и документовани злочини Вермахта и НДХ почињени над Србима. Из Музеја жртава геноцида, наглашавају да је, захваљујући управи Југословенске кинотеке, српска премијера овог изузетног остварења реализована у истом оном простору у коме је у фебруару 1946. године одржано суђење највишим официрима Вермахта за ратне злочине почињене на тлу Југославије у Другом светском рату.

Иначе, истраживачки новинар и документариста Зоран Добрић запослен је од 1991. године у аустријској државној телевизији ОРФ. Уз многобројне текстове за немачке и аустријске медије, прошле године објавио је и своју прву књигу под насловом „Комадић живота”, у којој се истраживачки бави трансплантацијом органа у Аустрији и Немачкој. Добитник је многобројних награда, међу којима се истиче она додељена у Аустрији за истраживачко новинарство – „Роберт Хохнер”. Рођен је 1960. у Смедереву, где је у истоименом радију био дугогодишњи новинар-сарадник.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.