Понедељак, 05.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ИРЕНА ПОПОВИЋ ДРАГОВИЋ, композитор

Обрачун опере и драме

Позоришта у Србији нису спремна на ризик и зато зову искључиво реномиране редитеље са којима знају шта ће добити и какву ће представу произвести, на које ће фестивале те представе отићи и које ће награде добити
(Фото: Марија Јанковић)

Композитор Ирена Поповић Драговић, у овом случају и редитељ, интимно, награђивано дело Милене Марковић „Деца” поставља као оперу у 17 песама у Народном позоришту у Београду. Премијера је у суботу увече, 8. октобра од 19.30 сати на Великој сцени националног театра. Либрето потписује Димитрије Коканов, музичку драматургију Јелена Новак. Кореограф је Игор Коруга, костимограф Селена Орб, сценограф Мираш Вуксановић, стручни сарадник редитеља Ана Григоривић.

Играју: Нела Михаиловић, Сузана Лукић, Предраг Милетић, Вања Милачић, Павле Јеринић, Милена Ђорђевић, Бојана Стефановић, Бојана Бамбић, Драгана Варагић, Александар Вучковић, Миона Марковић, Теодора Спаравало…

Зашто дело „Деца” радите као оперу, а не као драму?

Милену Марковић је немогуће радити као драмску представу. Мислим да је роман „Деца” једино могуће поставити кроз неку нову форму која свакако није класична драмска представа. Ово је опера која је обликована кроз песме и које у крајњој инстанци могу и егзистирати као самосталне форме. Опера „Деца” је дело о певању у коме су немир и слојевитост Милениних стихова преточени у бескрајне мелодије којима се често не види ни почетак, ни крај.

„Деца” су роман од 150 страна, без тачке и зареза… Какве емоције и какву мисао је ово дело пробудило у вама?

Мисао која удара у стомак, срце и главу и онда је лако ако сте биће које има стваралачку потребу да то преточите у свој уметнички израз. Певање је о деци, „другачијости”, мајкама, мајкама као деци, женама: теткама, бабама, сестрама, другарицама. О мушкарцима: синовима, очевима, дедама, љубавницима, мужевима, браћи, пријатељима, мушкарцима као деци и о свима њима заједно. И превасходно о њиховим комплексним односима и то у балканском контексту. Односи су о блискости или о њеном недостатку. А блискост је о разумевању... Само је битно да имате добар ауторски тим који вас прати, који вам помаже и који вам верује. Ја сам имала Димитрија Коканова, Јелену Новак, Селену Орб и Игора Коругу и заиста желим да им захвалим што су ми помогли да породим „Децу”.

Компоновање је слично режији. Како сте у случају опере „Деца” спојили ова два комплексна уметничка сегмента?

Ја сам композитор и покушала сам да представу поставим кроз концертну форму, а њена сценска узбудљивост се пре свега односи на кореографска решења која је Игор Коруга тако темељно, мудро и слојевито уткао у ово дело и јако пуно помогао да „Деца” буду то што јесу. Замислила сам да сва та деца плешу и свирају и певају: хорски, соло, разним гласовима, дечјим, одраслим, оперским, глумачким, обичним, другачијим… Најчешће певају и крећу се скупа градећи унутрашњи Миленин глас који је наш глас. Певање подиже будност јер магично мења значење текста. И најозбиљнија ситуација, када је певана, балансира на литици смисла који се зачас може преобратити из озбиљности у комедију, из комедије у меланхонију, из меланхолије у гротеску… Зато опера и реализам нису добри пријатељи. Осмислила сам да глумци улазе у оркестарско тело и свирају заједно са музичарима, исто тако и музичари улазе у играјући простор глумаца. Самим тим дала сам важност и једној и другој страни. Покушала сам такође да сценски прикажем обрачун опере и драме и укажем која све средства користе оба жанра, као и на један вид манипулативне игре у коју бивамо увучени као слушаоци, односно гледаоци.

Ваш живот у Аустрији где сте се усавршавали на Моцартеуму научио вас је да слушате људе и учите од њих. Шта сте усвојили од српских колега са којима сте проводили сате у пробној сали националног театра?

Аустрија ме је научила да поштујем људе, њихове процесе и дела. Оно што је за мене најважније јесте да без обзира на то да ли ми се нешто допада или не, имам заиста најискреније поштовање за уметнике који су нешто створили. У случају националног театра и представе „Деца” сам чини ми се први пут дошла до готово катарзичног стваралачког чина, сличног оном који се описује у романима или које гледамо у неким филмовима. У којима уметник бива изложен стваралачком процесу који га обузима до границе лудила. У комуникацији са ауторским тимом и глумцима схватила сам да процес подразумева да имате једну стабилност и постојаност коју сам мислила да поседујем. Међутим, било је и оних дана у којима ме разарало осећање да ја ово не умем, не знам и не разумем и она утопистичка мисао: ја ово не могу. Глумци су ти који су ми веровали највише.

Какав је, заправо, наш музички театар?

Искрено се надам да ће после наше премијере људи који воде позоришта у Србији освестити и понудити уметницима да се играју са оваквим музичким формама налик опери „Деца”. Ми овакву врсту театра не негујемо, она заправо и не постоји. Овде не говорим о специјализованим позоришним институцијама у којима су мјузикли или оперете на репертоару. Овде је реч о новим формама у којима се уметницима даје потпуна слобода да стварају и истражују, а оно што је још важније даје им се потпуна продукциона подршка како финансијска, тако и организациона. Позоришта у Србији нису спремна на ризик и зато зову искључиво реномиране редитеље са којима знају шта ће добити и какву ће представу произвести, на које ће фестивале те представе отићи и које ће награде добити. Позив Народног позоришта у Београду да мене ангажује, за мене је преседан и зато сматрам да је ово, без обзира на квалитет опере „Деца”, велики револуционарни корак.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.