Понедељак, 28.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
СПЕЦИЈАЛНО ЗА ЛИСТ „ПОЛИТИКА”

Амерички аналитичар Грегори Капли: Сукоб у Украјини уништиће ЕУ и НАТО, Русија неће стати, а Србија ће на примеру Хрватске научити лекцију

Београд мора да балансира између Истока и Запада, истовремено трагајући за новим регионалним односима и партнерима, укључујући за почетак Мађарску и Велику Британију
Грегори Капли (Принтскрин)

Истакнути амерички политички аналитичар, издавач и уредник часописа за питања одбране и спољне политике „Стратешка политика”, Грегори Капли, специјално за „Политику” говори о руско-украјинском конфликту, америчко-руским односима и напетости између Београда и Приштине.

У ком правцу ће се кретати конфликт у Украјини наредних шест месеци до годину дана и какве би могле да буду даље последице?

Ми смо опседнути пропагандом и пристрасним анализама на свим странама овог конфликта, тако да је немогуће сагледати балансирану перспективу догађаја или догађаја који су довели до овог рата, који је било врло лако спречити. Историјска перспектива нам, међутим, каже да је овај конфликт далеко од завршеног и да краткорочни добици или губици највероватније неће одлучити исход овог сукоба. Русија историјски не може да се одрекне полагања права на кључне регионе, који се данас сматрају (углавном од владе у Кијеву и њихових спољних савезника) територијама Украјине. Ми можемо да користимо неке историјске факте који би оправдали потраживања обе стране, као и страх и разочарања неких регионалних држава које су имале историјску партиципацију у Украјини. Русија има право да тврди да је Украјина оригинална колевка руског народа, као што и Срби с пуним правом кажу да је Косово колевка српског народа. Дугорочније гледано, само би колапс руске државе могао да буде разлог да Москва дозволи предају територија које је до сада повратила Кијеву. То се односи на Кримско полуострво, територије Донбаса и неке коридоре. Међутим, власти у Кијеву су заложиле свој кредибилитет инсистирајући да те области, мада углавном насељене народом који говори руски, буду враћене унутар граница модерне Украјине, односно у постсовјетским границама.

Председник САД Џозеф Бајден спреман је да води прокси рат против Русије до последњег Украјинца, док је председник Украјине Володимир Зеленски спреман да води рат против Русије до последњег америчког долара

Ово представља нерешену ситуацију, која се може једино решити неким креативним начином очувања образа обе стране или поразом једне или друге стране. Тешко је претпоставити да би Русија, ако буде имала јаку политичку вољу, на било који начин прихватила пораз од Украјине. Такав став има тешку дубину, а то је критичан фактор – да Русија надјача Украјину, уколико кијевски страни спонзори (углавном САД и Велика Британија) изађу на видело из места где се скривају и признају да су ушли у рат са Русијом. Чак и у том случају, Русија не би могла да прихвати пораз. Украјинско становништво је страшно претрпело под совјетским јармом, одмах после такозване руске револуције (у стварности пуч пропраћен грађанским ратом), али Украјина је била одвојена од Москве и комуниста када је Немачка извршила инвазију Украјине и Русије 1941, са око три милиона војника. На крају је Русија победила снаге предвођене нацистичком Немачком, укључујући значајан број неруских Украјинаца, чије порекло углавном потиче из периода окупације западне Украјине од стране Аустроугарске, Пољске и Литваније. Русија је надјачала јер је имала јасан стратешки приступ, посебно у поређењу с Немачком. Главним силама Осовине (Немачка, Јапан и Италија) недостајала је стратешка дубина (дугорочни приступ ресурсима, људским и материјалним), што су савезници имали, чак и пре него што су се САД придружиле савезничким снагама крајем 1941.

Оно што сада видимо у Украјини јесте доминација Русије над највећим делом Донбаса и Крима. Ипак, таква ситуација ће доспети до тачке стагнације, када се конфликт сведе на рутинску размену артиљеријске ватре, што је било карактеристично за нападе комунистичке Кине на острва под контролом националних снага 1949. (као што су острва Квимој/Кинмен и Матсу). Дакле, од Кијева треба очекивати наставак неког симболичног отпора или одбијања прекида ватре.

Међутим, за Москву то није питање да сачува образ, већ је питање контроле критичне територије у Украјини, коју она не може да игнорише. Поред тога, мада је Турска изразила отворену подршку Украјини, пре и после конфликта 2022, Анкара је ипак постигла „modus vivendi” са Русијом. Турска зна где њени најбољи интереси леже и не може да запостави реалност да јој је Русија важнија од Украјине. За шест месеци или годину дана од данас, очекујем да ће ситуација бити углавном као и сада у смислу контроле територија Москве и Кијева. У међувремену, биће натезања горе-доле, али ће доласком зиме у Европи стагнантне економије и енергетски изазови неких земаља Европске уније смањити њихов апетит да наставе с војном и економском подршком Украјини. Могућа оштра зима и америчке санкције, које су довеле до прекида дотока нафте и природног гаса из Русије у земље ЕУ, довешће до тога да председник САД Џозеф Бајден буде оптужен за даље слабљење већ ионако дисфункционалне војне алијансе НАТО, али и економске ситуације у земљи. Бајденова Бела кућа не схвата у потпуности колико ће рат с Русијом, који је почео и који се води под паролом „Украјина у НАТО-у”, уништити и НАТО и Европску унију. У међувремену, председник САД Џозеф Бајден је, изгледа, спреман да води прокси рат против Русије до последњег Украјинца, док је председник Украјине Володимир Зеленски спреман да води рат против Русије до последњег америчког долара. Међутим, амерички политички и војни естаблишмент, изван свега непријатељски устројен према Русији, разуме да је Кина, а не Русија, главни егзистенционални проблем САД и Запада. Масивна војна и финансијска подршка Бајденове администрације Украјини још више смањују већ ослабљени амерички капацитет да парира Кини у индопацифичком региону.

Сада су односи између Београда и Приштине веома напети. Куда се таква ситуација креће?

Србија је последњих деценија деловала у вештачком свету у коме се залагала за улазак у Запад. Реалност је да Србија још увек није чланица Европске уније, али је и даље предмет опструкција и дељења лекција америчких амбасадора како да њено руководство управља земљом. Србија изражава наду да ће једног дана уживати исти суверени статус као и друге западне земље. У ствари, Србија може да буде задовољна да сам почетак и процес учлањења у ЕУ никада није обављен на одговарајући начин. Узимајући све то у обзир, Србија би требало да буде одлучна у одбацивању чланства у ЕУ, али то не значи да Србија треба да избегава споразуме са ЕУ. Србија ће можда на примеру Хрватске, која ће увести евро јануара 2023. године, увидети да ће та земља постати сиромашнија, да ће бити опљачкана, као што је то био случај с Грчком, Кипром, Италијом итд., и да ће изгубити свој суверенитет и независност. Време је да Србија развије своју велику стратегију (grand strategy), што је требало учинити пре много година, уместо да гледа на Запад као свој путоказ. Као мања земља Србија би могла да пажљиво и дискретно развије начине да обезбеди суверенитет кроз ослањање на своје ресурсе и своја савезништва. Београд мора да балансира између Истока и Запада истовремено трагајући за новим регионалним односима и партнерима, укључујући за почетак Мађарску и Британију.

Поред Косова, постоје сложени односи између Сарајева и Бањалуке, а и превирања између Македонаца и Албанаца у Северној Македонији. Како ви гледате на овај проблем?

Једини циљ вештачких граница старе Југославије, укључујући и вештачке границе данашњег Балкана, био је да се створи „храбри нови свет”, за који су социјалисти мислили да су „модерне државе” без икаквог етничког или културног идентитета, који би могао да се супротстави идеолошкој хомогенизацији. Таква доктрина и размишљање – исти начин размишљања који је довео да су Совјети и Народна Република Кина у ствари уништили „националности” путем геноцида или другачије – што је сада изазвало препород народа широм света који желе да буду дефинисани својим историјским идентитетом. Муслимани на Балкану, који су сада радикализовани од стране међународног исламског покрета, прво желе културну, а затим и правну доминацију где год је то могуће у Европи. Турска, Иран и Саудијска Арабија охрабрују таква настојања. Међутим, томе ће пружити отпор народи којима су одузети њихови идентитети и територије. Отворенији и храбрији разговор, којим се потврђују везе српског народа у Србији и Републици Српској и реалност да српска историјска потраживања без обзира на веру остају валидна широм Балкана, треба одржавати. Ово није подршка „великој Србији”, већ представља отпор стварању „велике Албаније” и панисламске судбине Балкана. У том погледу, Срби треба првенствено да саслушају сами себе, а не оне ван региона, када се разматрају питања националног идентитета, историје и отаџбине.

Бајденова администрација створила је тзв. Хладни рат 2

Како бисте проценили садашње и будуће односе САД и Русије?

Односи између САД и Русије су на најнижем нивоу од времена хладног рата. Током хладног рата, мада су две стране заступале различите идеологије, ипак је постојао степен толерантности или разумевања, тако да су се две стране такмичиле на терену логике. Та иста логика не може се сада применити у новом хладном рату.

Да ли се садашњи раздор може превазићи?

Апсолутно, али ће то узети времена. Никакво значајније унапређење односа неће бити остварено за барем деценију, или чак деценије, уколико се пад америчког глобалног престижа и способности настави садашњим темпом. С друге стране, пад економског раста и стратешке позиције Кине, као главни елемент руско-кинеског савезништва, могли би да узрокују имплозију блока Москва–Пекинг пре него што стагнација Америке оде још дубље. Такве позиције нису погодне за унапређење односа. Бајденова администрација, из ко зна којих разлога, створила је тзв. хладни рат два и гурнула Русију у руке Кине. Како је до руског разочарања Западом дошло постепено од распада Совјетског Савеза 1991. године, не може се очекивати да Москва наредних деценија развије боље односе и веће поверење према Западу.

Овај текст ће бити објављен у „Америчком Србобрану” и канадском „Слову”

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jorge
Za naslov ste odabrali tezu iz novinarskog pitanja, a ne iz sugovornikovog odgovora. Čudno.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.