Уторак, 31.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЗАНЕМАРЕНА ИСТОРИОГРАФИЈА

Миксовање костију над понорима Јасеновца

Фрањо Туђман био је 1996. „дефинитивно одлучио” да на јасеновачком стратишту изгради заједничку гробницу усташа и хрватских партизана, као морбидну парафразу Франкове „Долине палих” и некрофилну верзију Лубурићеве доктрине хрватског помирења
Преживели логораш пролази поред воза којим је 1944. довезен у Јасеновац (Фото EPA/Antonio Bat)

Првог маја 1995. године оружане снаге Републике Хрватске освојиле су Јасеновац, педесет година, тачно у дан, пошто су усташке трупе Независне државе Хрватске, након паљевине и минирања, напустиле место свог мегазлочина.

Месец дана касније, 30. маја 1995. хрватски врховник Фрањо Туђман запутио се беспућима болесне збиљности. У хрватском Сабору, на пету годишњицу хрватске државности, одржао је дугачки говор у којем је обзнанио да ће у Јасеновцу  „изградити хрватско спомен-обиљежје за све жртве рата”, јер „фашизам и комунизам не смију да раздвајају Хрвате” (Свен Милекић, „Хрватска и даље лута Туђмановим ’Беспућем’”, balkaninsight, 29. 7. 2020).

Следеће године, у извештају о стању хрватске нације, врховник је „дефинитивно најавио” пренамену Меморијалног подручја Јасеновац у поприште сећања на жртве комунизма и фашизма. Била је то замисао „да се земни остаци, Титови (из Београда)  и Павелићеви (из Мадрида), пренесу у Хрватску а да се њихове двије покојне војске (партизанска и усташка) построје једна уз другу, у Јасеновцу” (Маринко Чулић, „Кости у миксеру”, „Ферал трибјун”, 29. 4. 1996).

Туђманова намера да закува „помирбену кашу” илити „помиритељски кошмар” није била инспирисана само тренутном, тријумфалистичком атмосфером после прогона Срба, маја и августа 1995. године.

Његов некрофилни имагинаријум, пројектована сатанистичка некропола, били су морбидна надградња двеју, за њега кључних идеологема, Франкове и Лубурићеве.

Шпански „каудиљо”, генералисимус Франциско Франко, године 1959. довршио је градњу заједничке костурнице фашистичких (фалангистичких) и левичарских (републиканских) војника, њих око тридесет четири хиљаде, у „Долини палих”, педесетак километара од Мадрида, страдалих у шпанском грађанском рату (1936–1939).

Заштићен у тој истој, Франковој Шпанији, усташки крвник Вјекослав Макс Лубурић, рођен у западној Херцеговини, објавио је, 1964. у свом гласилу „Дрина”, програмски текст са  крунском тезом да је једини начин стварања нове хрватске државе помирење и заједничка акција усташа и хрватских комуниста, што је био темељ такозваног Норвалског програма (по фрањевачком имању код места Норвал, у Онтарију, Канада) око којег ће се ујединити тамошњи западнохерцеговачки фрањевци на челу са фра Домиником Мандићем, проусташки емигранти и њихов чести гост крајем осамдесетих година прошлог века, Фрањо Туђман.

Туђмановој идеолошкој проституцији наруку је ишао и глобални тренд ревизије памћења и перверзије жртвословља (виктимологије) Другог светског рата.

Годину дана пре штампане премијере Лубурићевог концепта, објављена је књига немачког историчара Ернста Нолтеа („Фашизам у својој епохи“) која ће отворити „ревизионистичку” струју западњачке историографије, то јест релативизацију нацистичких злодела, разводњавајући „историју победника”, а полемичка бука кулминираће због тезе у његовом есеју из 1986. о совјетским „гулазима” као претечи нацистичких „концлагера”.

Годину дана раније, маја 1985, саблажњиво је парафразирана Франкова доктрина оличена у споменику из „Долине палих”, и то на високом политичком и врхунском циничном нивоу.

Тада су амерички председник Роналд Реган и немачки канцелар Хелмут Кол, у истом дану, посетили концлогор Берген Белзен а одмах затим западнонемачко гробље војника Трећег рајха, код градића Битбурга, на којем је сахрањено и 49 СС-оваца (у Нирнбергу је читав СС проглашен за криминалну организацију), упркос бесу многих Американаца, нарочито Јевреја и протесту 310 конгресмена.

Био је то чин који је изопачио Франков гест и формирао постамент за Туђманов сомнабулни план. Меморијална патологија дигнута је на виши, демонски степеник: „Ма шта се о Франковом заједничком сахрањивању припадника и једне и друге војске мислило, нека бар привидна равноправност смрти је постојала: и једни и други су имали пушке у рукама. У Јасеновцу једни су имале каме, а други су били робље ниже расе, доведено да буде уништено”, речи су београдског архитекте и аутора јасеновачког „Каменог цвета” Богдана Богдановића („Уклети неимар”, 2011).

Тако се Реган-Колова демонстрација ситуирала као међустепен између Франковог поратног и загробног мирења двеју идеолошки закрвљених војски у шпанском грађанском рату и Туђмановог спиновања историјског памћења и његове застрашујуће настраности која се може исказати само граничним илустрацијама, као што су Бошове ликовне или Малапартеове литерарне гротеске.

Крупне зверке су утабале пртину, па је Туђман на сметлиште историје комотно могао да одбаци и најмањи пијетет према усташким жртвама. Кад су хрватски комунисти уступили власт Туђмановом ХДЗ-у, у пролеће 1989. године, као да се сва политичка енергија слила у ретуширање мрачног и крвничког наслеђа усташке НДХ.

Жарко Домљан, председник Сабора, на конференцији за новинаре 6. јула те године објављује да ће Сабор формирати комисију за утврђивање ратних жртава у Хрватској која неће имати за циљ „утврђивање кривца” већ „рашчишћавање“: „Треба спрати љагу са хрватског народа”, рекао је он („Политикин” извештај из Загреба, 6. 7. 1989). То је она иста комисија која ће  утврдити да је укупан број јасеновачких жртава – 2 238!!!

Истовремено, Домљан промовише већ најављену иницијативу Председништва Хрватске (Туђман је био председник Председништва) за изградњу споменика „свима  који су пали за Хрватску”, односно „свим жртвама грађанског рата”. Изјавио је: „Биће то споменик помирења, гробница у коју ћемо покопати све наше неспоразуме, а саградиће се у околини Загреба”.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.