Краљ Петар Други, Дража и ЈВуО

Без довођења одређеног историјског догађаја у склоп целог контекста и опших околности, а пре свега пуне историјске истине, нема објективности у историјској науци.

Ван сваке је сумње да под притиском НОВЈ у другој половини 1943. и лета 1944. године долази до примирја и ограничених споразума и сарадње између ЈВуО и Немаца, али, важно је поменути, без ремећења општег антинемачког курса ЈВуО, о чему говоре и немачки документи. Тако, на пример, командант Југоистока Фон Вајкс у свом обавештењу од 21. новембра 1943. године, између осталог, истиче:

„Као резултат преговора које дуже време воде, у најужој сарадњи, специјални опуномоћеник Министарства спољних послова и командант Југоистока са вођама четничких одреда, склопљен је споразум који предвиђа оружано примирје ограничено на одређени простор и повремено заједничко вођење борбе против комунизма”. Фон Вајкс даље додаје да је предуслов за склапање споразума био да четнички одреди прекину с „борбеним и саботажним дејствима против немачког Вермахта”. Командант Југоистока даље додаје: „Досадашња забрана за сарадњу са четничким одредима и појединачним бандама заснивала се на чврстој оријентацији највишег четничког вође Драже Михаиловића да безусловно води борбу против Немачке и њених савезника, чега се он до сада није одрекао… однедавна лојална оријентација појединих четничких одреда не сме се уопштити, јер још и данас четничке банде изводе препаде и саботаже” (Зборник докумената, том 12, књ. 3, стр. 679–681).

У ништа мање важном извештају генерала Фелбера с пролећа 1944, тачније од 16. маја 1944, истиче се: „1) ДМ покрет био је и остао непријатељски. 2) Њихова сарадња са немачким и легалним српским јединицама против црвених проистиче само из сазнања да су комунисти у Србији њихов непријатељ бр. 1; непријатељ бр. 2 ипак остаје окупациона сила”. Напомињући да оружје никад није давано, Фелбер такође истиче: „4) према до сада стеченим искуствима, четници се против црвених ангажују у неким случајевима само уздржано, настојећи, по свој прилици, да сувише не проливају крв” (Зборник докумената, том 12, књ. 4, стр 250).

Кад је реч о августовским преговорима на релацији Недић–Михаиловић, до њиховог сусрета је заиста дошло највероватније 15. августа 1944. Милан Недић је о томе пред истражним органима Озне 1946. године, између осталог, рекао: „Ја сам му казао (Дражи Михаиловићу – прим. В. Г.) да Немци пропадају и да ће ускоро морати да се повуку из земље. Предочио сам му опасност од комуниста који надиру са свију страна, па је стога потребно да се образује један српски фронт од мојих одреда и четничких, па да уједињени брзо и ефикасно спасемо Србију од комунистичког упада… Споразумели смо се да оружје и муницију издејствујемо преко Немаца.” Веома је важно поменути да је реч само о декларативном споразуму Недића и Михаиловића. То је био покушај успоставе јединственог националног фронта против НОВЈ, у који би ушли СДС, СДК и ЈВуО.

Будући да је овде била реч о политици веома високог ранга, немачки заповедници нису могли да изађу у сусрет тако крупном захтеву без изричитог одобрења вође Рајха Адолфа Хитлера. У његовом „главним стану” дошло је 22. августа 1944. до сусрета Хитлера с високим немачким званичницима, приликом којег је Хитлер одбио све предлоге о наоружању Михаиловићеве војске. Треба да је, по немачким изворима, с врата добацио Нојбахеру: „О наоружању четника, наравно, нема ништа” (Др Иван Авакумовић „Михаиловић према немачким документима”, стр. 152). Чак је Фон Вајксу рекао и следеће: „Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се стварати српска војска. Прихватљивија је чак са становишта комунистичка опасност” (Др Коста Николић „Историја Равногорског покрета”, Београд, 2014, стр 368; 363 – 370).

Дакле, потребно је закључити, од формирања јединственог националног фронта, односно, њиховог наоружавања од стране Немаца, није било ништа. Реч је само о епизоди покушаја насталог услед веома неповољних позиција по ЈВуО и друге антикомунистичке снаге у Србији.

Вујадин С. Гудељ