Под погрешним светлима

Сигурна сам – бајке ће поново бити у моди.

После „Алхемичара” који је, као савремена бајка, годинама био светски бестселер, појавиће се нова, спасоносна бајка. Биће звезда водиља, ослонац и оаза.

Људи су жељни романтике. Позната крилатица – хлеба и игара, могла би се претворити у – хлеба и идила.

Или још боље – хлеба и идеала.

У шта да верујемо? Идиличне слике (заљубљеност, шетња, добра музика, добра књига, прави пријатељи, сигуран посао, недељни ручак) постале су – фатаморгана... Видиш их, као утваре, али не постоје... Кад приђеш ближе, ничега нема! Заљубљивање се претворило у трговину, шетња у јурњаву, добра музика у туп-туп ритам свуда и непрестано, пријатељи су постали ретки као тартуфи, послови несигурни као предизборна обећања. А недељни ручкови више не постоје, јер се више нико не држи четврте божје заповести – шест дана ради – а седмог се одмарај...

Укинут је свети седми дан.

Ко да нам буде идеал?

Паметни су се склонили. Мудраци су, у својим пећинама, добро скривени, јер их, од буке, од туп-туп музике нико не чује...

Мудраци не желе да причају у празно. Да држе говор никоме.

Да свирају, што рече песник Данилов – Концерт за никог...

А кад паметни заћуте, лоше нам се пише. Људи су без путоказа.

Омладина је, зато, под погрешним светлима. Под светлима рефлектора. Девојке се одевају и понашају као фолк певачице и по цео дан су на сцени... Полуголе, изазовне, срачунате на ефекат.

Ефекта нема. Што су голије, то су усамљеније.

Оне скромне и никакве, демоде и невидљиве, оне за којима се ниједан на улици не окрене, имају фрајере. И то какве. И удају се, на крају, ма како нелогично звучало. Девојке, под утицајем фолк певачица, постављају циљеве. Рачунају. Колика је тржишна вредност њихове лепоте, и младости. Колико ће им се вратити ако, путем козметичара, педикира и маникира уложе у себе... Ако искомбинују фирмиране крпице са кинеским детаљима и понесу довољно кеша да што дуже времена проведу у Силиконској долини... Ту чекају и лове.

Улагање у себе у виду читања и образовања сматрају превазиђеним. Сувишном инвестицијом. За лов је довољна лепота, верују.

Мушкарци за улов – велике и мале рибе, не лове се тако лако.

У Силиконској долини, која често личи на Долину плача, важи неписано правило: У љубави је победник онај ко први побегне...

Ниједна риба, чак ни сом, не воли да буде уловљена. Нарочито ако је лове срачунато – мрежом, динамитом... у плитким водама. Фолк сцена је за српске девојке опасна. Док певачице, које разумеју суштину тржишне економије, зарађују новац и обезбеђују свој живот, девојке које их имитирају не раде ништа и ништа немају... Верују да ће – целодневним сценским наступом у јефтиној – извол’те варијанти – ухватити човека свог живота који ће бити и спонзор... Који ће им решити све проблеме.

То је циљ. Живот у нереду и изобиљу.

Пошто, сем модних журнала, ништа не читају, не знају ни правила тржишта – што је роба доступнија, мања јој је цена... Што је већа понуда, мања је тражња.

О чему може да размишља „тајкун” који је навратио у Силиконску долину на „чивас”, док му се, на овај или онај начин, приказују силне заводнице? Трендсетерке... По чему да их разликује? По дебљини напумпаних усана, броју пирсинга, величини груди...

По брзини којом може да их одведе, својим аудијем, било где...

Шта рећи?

Увек сам мрзела морализаторе. Поготово оне који су постали морални кад им је младост прошла. Овде не говорим о недостатку морала, већ о недостатку памети.

Мени је, искрено, жао тих девојака.

Где су им очеви и мајке да им кажу? Да их науче да се не једе све што лети.

Где су им деде и бабе да им испричају познату бајку о краљевићу – Све, све, али занат.

Где су им прави пријатељи да их увере да би срећније биле да имају своју, најобичнију трафику, од туђих пара...

Где су им стилисти да им кажу да за све постоји место и време.

У Србији народ је уморан од ружне стварности. Потребне су му Гримове, Андерсенове бајке да би пребродио море стресова...