Иранке не желе да буду само прамен косе

Ирански режим не одустаје од употребе силе у покушају да угуши масовне протесте јавности, која је уверена да је полиција за чување јавног морала одговорна за смрт девојке коју је привела због „недоличног” ношења хиџаба.

Власт неприкосновеног врховног вође ајатолаха Алија Хамнеија и председника Ебрахима Раисија, упркос свим телеграмима саучешћа породици младе Махсе Амини, стала је на страну „моралне полиције”.

Онда је прекривка за главу покренула дубинске таласе који се ваљају већ пет недеља. Чују се захтеви за уклањање теократског вођства због његових рестрикција свих аспеката друштвеног живота. „Смрт диктатору”, повик је са иранских улица.

Жене су у знак протеста јавно спаљивале хиџабе и одсецале косу. У демонстрације су се после студенткиња укључиле и многобројне ученице средњих школа. Протестима у најмање 80 иранских градова временом су се придружили мушкарци, од редитеља, преко глумаца, певача и спортиста, до радника по челичанама.

Власт хапси и покушава да ограничи друштвене мреже које су знатно допринеле ширењу вести о трагичном догађају. Судије су од врха државе добиле инструкције да избегну „непотребно саосећање” када суде „елементима нереда”: „Попустљиве пресуде биле би неправда према јавности”. Министар образовања потврдио је да се неке студенткиње држе по психијатријским установама како би се извршиле корекције њиховог понашања.

Један недавни видео-снимак, на којем се види како припадник снага реда сексуално узнемирава демонстранткињу на техеранској улици, додатно је распирио бес усмерен против власти која се ослања на репресију. Где су ту „непријатељи који психолошки рат користе како би изазвали незадовољство јавности и подстакли насиље”, како објашњава полиција?

Док преговара о обнови нуклеарног споразума који би омогућио укидање разорних економских и финансијских санкција, режим у Техерану добио је због односа према протестима нове казнене мере. Санкције ЕУ министру информисања и „моралној полицији” не погађају народ, али поново изолују земљу.

Раиси оптужује америчког председника Џозефа Бајдена за подстицање „хаоса, терора и уништавања”, што је могао да очекује, али није морао да му бруталним обрачуном с демонстрантима, у којем је погинуло близу 200 особа, укључујући и десетине деце, омогући да покуша да капиталише на највећим до сада забележеним протестима за одбрану људских права и слобода.

Да ли је реч о раним знацима револуције која би водила паду теократске власти, како се често чује на Западу?

Бунт неочекиваних размера јесте израз тињајућег незадовољства због положаја жена, корупције, опадајућег стандарда, сиромаштва, социјалних разлика, подвојености између конзервативног села и градова, али није удар на темеље Исламске Републике.

То нису били ни велики протести због изборне крађе 2009, проглашени на Западу за Зелени покрет и пропраћени исхитреним надањима да ће променити режим, као ни масовне демонстрације 2019. због укидања субвенција за гориво.

Хамнеи и Раиси не желе да препознају да првобитни протести нису били против ношења хиџаба, који је ајатолах Хомеини још 1979. прогласио за обавезан део женске одеће. Половина становништва од 86 милиона рођена је после револуције. Нова генерација Иранки под слоганом „Жене, живот, слобода” тражи право избора.

Иранке које протестују не траже да друге девојке и жене престану да носе хиџаб, већ позивају на право да саме о томе одлучују, да буду више него прамен косе који недопустиво вири испод мараме, што је био случај Махсе Амини.

Иранке, уз које су стали њихови очеви, браћа и мужеви, не боре се за мини-сукњу, нити су против ношења хиџаба. Оне су против наметања. Марширају за слободу избора коју им милитаризована и корумпирана теократија ускраћује.

Иранкама је хиџаб повод да испоље незадовољство родним апартхејдом, који се позива на исламско законодавство, шарију, али се тиче многих других ствари: присилних бракова малолетница, старатељства над децом, слободе кретања без мушког чувара, радних односа.

Хиџаб јесте у средишту ове борбе по иранским улицама, али није реч само о хиџабу, него о ономе што он симболише. Иранке су, за разлику од западних феминисткиња, препознале да је слепа подршка одбацивању хиџаба исто што и слепа подршка његовом обавезном ношењу. Када спаљују хиџаб, оне спаљују симбол режима, а не симбол ислама. Шаљу поруку да су све на истој страни, страни која се противи принуди и родном насиљу.

Нова генерација иранских жена, најобразованија у региону, демантује класичне западне стереотипе и негативно портретисање ислама и муслимана. Питање није да ли носити хиџаб или не, већ зашто су жене обесправљене, зашто је моралност муслиманки под сталном контролом мушкараца.

То су питања која задиру у систем Исламске Републике, у којој је кроз историју мушки глас био јачи од женског. На захтеве за реформама конзервативна теократска власт узвраћа силом Револуционарне гарде, паравојних Басија или „моралне полиције”, неспремна да схвати да сваки испаљени метак, свако хапшење, представљају заправо пуцање у сопствену ногу.

Хапшење странаца због учешћа у протестима

Иранске снаге безбедности ухапсиле су 14 странаца због учешћа у антивладиним протестима, саопштила је полузванична новинска агенција Фарс. У недавним нередима у Ирану ухапшени су држављани 14 земаља, укључујући држављане САД, Русије, Аустрије, Француске, Велике Британије и Авганистана, од којих су најбројнији авганистански држављани”, пренео је Фарс, не наводећи извор. Фарс, за кога се верује да је повезан с иранском Револуционарном гардом, није навео када су и где извршена хапшења, пренео је Ројтерс. За сада се не зна да ли је међу њима девет странаца за које је Техеран прошлог месеца навео да су били ухапшени због повезаности с протестима.