Преламање историје преко леђа малог човека

У „јесењем пакету” издавачка кућа „Booka” објавила је на српском књигу године у Русији „Сећању на сећање” Марије Степанове у преводу Наталије Ненезић, затим један од најпознатијих романа Миљенка Јерговића „Двори од ораха”, као и ново дело Лорен Граф „Матрикса” у преводу Ели Гилић.

„Сећању на сећање” је дебитантски роман Марије Степанове једне од најутицајнијих савремених руских песникиња, који је назван ремек-делом савремене руске књижевности. У њему ауторка комбинује есеје, фикцију, дневничке записе и историјске документе, стварајући несвакидашњу књигу о породици руских Јевреја у Совјетском Савезу.

Степанова пише о неупадљивим, обичним људима који су преживели век обележен трагичним догађајима и брисањем нежељеног памћења. Покушавајући да завири у прошлост и сумира одјеке сећања из детињства, ауторка нас води у потрагу много већу од откривања породичне историје – разматра етику писања о мртвима, истражује однос искуства и памћења и нуди интригантан поглед на сећање, које је лично, и историју, која би требало да буде објективна.

Миљенко Јерковић у епској саги о две дубровачке породице „Двори од ораха”, која је први пут објављена 2003. године, износи интимно виђење историје. Роман обрнутом хронологијом прати Регину Делавале од њене смрти 2002. до рођења 1905. године. Кроз причу о њој и њеној породици аутор гради хронику једног века и описује како се турбулентни историјски догађаји преламају преко леђа малог човека.

Немачки „Тагесшпигел” (Der Tagesspiegel) оценио је да је реч о „рафинираном диву од романа”, док је „Зидојче цајтунг” (Süddeutsche Zeitung) истакао да је „Јерговић успео да пронађе равнотежу између малог догађаја и велике историје, између појединачне судбине и типологије”.

Роман „Матрикса” ауторке Лорен Гроф је заснован на лику прве француске песникиње Марије од Француске, која је протерана с двора и послата да буде настојница у сиромашној опатији. Оно мало што се зна о њеном животу ауторка вешто реконструише у смелу визију женске љубави, скривене сексуалности и жестоке оданости. Исписан поетичним и живописним стилом, роман о животу опатица у 12. веку делује узбудљиво и динамично попут трилера.

Марија, испрва очајна и затечена суровошћу новог живота у опатији, одлучује да створи богату и самодовољну заједницу жена у којој „има места чак и за најлуђе, за одбачене, за тешке [...] чак и за жене које је најтеже волети”, без обзира на то које све норме успут мора да прекрши. Комбинујући штурост, церемонијалност и сензуалност, Лорен Гроф је створила дело о томе шта све жене могу да постигну кад одлуче да се успротиве устаљеним патријархалним обичајима.