Петра, три боје црвено

Петра је авантура на коју крећете једном у животу, истинско чудо клесано ветром, кишом и људском руком, место на којем схватате право значење фразе „одузима дах на први поглед”. Фото-апарат не може да дочара лепоту ружичастог (црвеног) града, као што не могу ни ови редови. Петру треба видети. Препешачити свих 20 километара. Попети се уз 830 степеника уклесаних у стену. Фотографисати на јутарњем светлу када су стене жуте, али и на поподневном, када се камен открива у црвеним нијансама. Неки ће рећи да је најлепша ноћу, када је осветљена с хиљаду свећа.

Град који се сматра једним од најстаријих на свету и који је био изгубљен 500 година с правом је изабран за једно од седам светских чуда новог света и уврштен на списак светске баштине Унеска. Филмофили Петру препознају по „Индијани Џоунсу” и Харисону Форду, чији лик се може видети у радњама пред улаз у овај, сада археолошки парк.

Дуги, уски кањон

Авантура почиње код центра за посетиоце одакле су туристима на располагању коњи и магарци, на којима је могуће прећи један део пута до уласка у кањон под називом Сик (El Siq). На улазници која кошта 50 јорданских динара (око 70 евра) пише да су они бесплатни, али власници бедуини ипак очекују бакшиш, па се већина туриста ипак опредељује за пешачење.

Кањон је дуг 1,2 километра, на појединим местима широк једва три метра. Локални водичи ће вам испричати да никада није пронађена ниједна алатка и да до данас није познато како су и уз помоћ којег оруђа Набатејци исклесали град у стенама високим и до 100 метара. Овде дрвећа нема, пустиња је свуда укруг, па није јасно ни да ли су користили скеле, без којих ни данас не би било могуће извести овакав грађевински подухват. Није јасно ни како су успели да направе систем за прикупљање кишнице током монсуна, која је каналима уклесаним у странице кањона стизала до резервоара. Ти канали су видљиви и данас док се пролази кроз Сик. Водичи тврде и да никада није пронађено ниједно тело, ниједна кост. Овде су гробнице из којих се душе пењу у небо.

А небо се готово и не види у кањону којим се стиже до Ризнице, најчувеније и најфотографисаније грађевине Петре. Једна од претпоставки јесте да је Ризница заправо била гробница набатејског краља Арета Четвртог. Сматра да је ту било сакривено велико благо, које је покрадено током векова, па се зато усталио назив Ризница. Неки сматрају да је благо и даље закопано негде у Петри, будући да је откривено само 15 одсто града. Остатак је и даље под песком и камењем, а археолошка истраживања споро напредују.

Излазимо из кањона и пред нама пуца поглед на широк плато од песка: гомиле туриста, довикивање на разним језицима, у лице вам се уносе бедуини с понудом да јашете камиле док вас фотографишу с Ризницом у позадини (минут тог јахања кошта 10 јорданских динара, што је око 15 евра). Под шаторима се продају вода за пиће, магнети и накит, бедуинска деца вас вуку за руку и нуде да вас одведу на видиковац с којег се праве најлепше инстаграм фотографије…

Провукли смо се кроз ту гужву покушавајући да усликамо најфотографисанији призор у Јордану и један од најлепших на свету. Улаз је забрањен, а и нема шта да се види јер је Ризница празна. Брз договор с бедуинима и одводе нас на оно што ће се испоставити као један од најузбудљивијих тренутака у Петри. Пењемо се на видиковац, чији је врх отприлике десетак метара изнад крова Ризнице. Не постоје степенице, чак ни стаза, немаш зашта да се ухватиш, само огромне црвене стене. Ова „стаза” је забрањена за туристе јер је опасна по живот, али бедуини, уз неизбежан бакшиш, ипак воде групе уз камени масив. С душом у носу и уз не малу помоћ, савладана је црвена громада. На врху бедуински шатор, чај добродошлице и фотографисање Ризнице из птичије перспективе вредне упале мишића.

Силазак није био толико страшан као успон, првенствено зато што су нам показали стари планинарски штос: седнеш, па склизнеш низ црвену стену до првог места на којем можеш да се усправиш. Већина туриста облачи се у бело због јарког пустињског сунца, што је у овом случају била грешка, јер траг црвених стена није било могуће уклонити с панталона ни после неколико прања.

Враћамо се до Ризнице и настављамо кроз мини-кањон после којег се избија на амфитеатар такође исклесан у стени, који је могао да прими и до 8.000 гледалаца. Ту је и „улица кафаница”, у којој можете попити сок од цеђене поморанџе или нара, купити воду (цена флашице од пола литра расте како улазите дубље у Петру), зачине попут шафрана или затара... Овде већина туриста и завршава обилазак Петре. Они у бољој кондицији настављају све до тзв. манастира из трећег века пре Христа, до којег се стиже после успона уз 829 уклесаних степеника.

Живи музеј историје човечанства

Никоме није дозвољено да преноћи у Петри, место се мора напустити до 19 часова лети, а 17 часова зими. Два пута недељно се организују туре „Петра ноћу”, када су пут кроз Сик и простор испред Ризнице осветљени само пламеном свећа.

Петра ће вам испричати приче о многим цивилизацијама, не само о набатејској. Неки је називају живим музејем историје човечанства, склоништем за људе и богове. По предању, народ који је населио Петру води порекло директно од Арона, Мојсијевог рођеног брата, чији се гроб налази у близини. Овде стављамо тачку, а библијска стаза биће део другог наставка приче о Јордану.

Планинарски ас – пустињски водич

– Ако сам успео да на Елбрус, највиши врх Европе, изведем жену без шака и стопала, успећу и тебе…

Мада сам на половини пута одлучила да одустанем од успона на видиковац, после ових речи нашег водича Слободана Стокића није било повратка. Овај момак из Кучева код Пожаревца добро је познато име у свету алпинизма: освојио је Аконгаву, Килиманџаро, Монблан…

Био је први човек из Србије који је с Данијелом Јовановић, рођеном с инвалидитетом, освојио највиши врх Европе 2008. године. А Данијела је, уз Слобину помоћ, постала прва жена с инвалидитетом на свету која је освојила Елбрус. Стокић је помогао и Славољубу Епифанићу да као прва слепа особа из Србије прво освоји Ртањ у зимским условима, а после и Мусалу, највиши врх Балканског полуострва.

Одмориште на путу зачина

Подручје око Петре било је насељено и пре Набатејаца, а неки списи говоре да потиче из 7000. године п. н. е. Престоница Набатејског царства постала је у 4. веку п. н. е. У време највећег процвата, у граду је живело око 20.000 људи, углавном трговаца и пољопривредника. Славу и богатство Петра је стекла захваљујући географском положају: налазила се на „путу зачина” од Египта до Индије. Имала је огромне резервоаре воде, па су каравани овде пристајали како би заменили уморне коње и камиле и снабдели се драгоценом течношћу, тргујући успут.

Иако се тврди да град никада није освојен (имали су у случају опсаде залихе воде за 10 година, а пут је водио кроз узан Сик који је било лако одбранити), на крају је ипак мирно потпао под власт Римског царства. Након појаве поморских путева и земљотреса, значај Петре опада, па затим потпуно пада у заборав. После 500 година, Западу је постала позната 1812. године, када ју је открио Швеђанин Јохан Буркхард. Доскоро овде је живело двадесетак породица бедуина, а данас у њој могу да раде само њихови потомци.