Једина наша опција је победа за зеленим столом

Шта чинити када вас сатерају у ћошак? Пробати срушити ћошак. Преведено на примеру Србије, а неретко данас чујемо од наших државних званичника да смо буквално сатерани у ћошак и да се више нема куд, на нама је не да уперимо снаге према непријатељу, већ да ћошак додатно померамо или рушимо како бисмо сукоб избегли. Не постоји данас важнији задатак за Србију до тога да се сачува мир. Било какав сукоб нас неминовно доводи до економске стагнације, одласка инвестиција и пре свега неповратног одласка младог света који је у пуној снази да привређује.

Чујемо готово увек реченицу председника Вучића да нам није дата никаква шанса да нешто прихватимо. Да, то јесте тако. Но, све док постоји и последњи промил наде шансу морамо сами да стварамо. Од оних који су одавно признали независност Косова и који ове преговоре модерирају свакако не може се очекивати објективан приступ , јер је њихова политичка агенда да нас натерају на признање независности лажне државе. Уосталом, бомбардовали су нас да би тај циљ остварили. Но, све док је нешто за зеленим столом игра се утакмица.

Сваки купљени сат, сваки купљени дан, о годинама да не говорим, који нас одржава у преговарачком процесу је велика победа. Конкретно, Вучићева власт је суштински победу остварила „Бриселским споразумом”, мада је и тада била готово безизлазна ситуација, управо тиме што је од 2013. године до данас протекло девет година без сукоба. Готово читаву деценију смо купили, вратили тему за преговарачки сто, подигли се економски и ојачали војно, што је данас увелико променило прилике када говоримо о преговорима. Додатно, 18 држава је у међувремену повукло признање независности Косова, а на добром путу су још седам. Данас нам се каже да је свему томе дошао крај и да морамо да се определимо, односно да признамо независност Косова или у најмању руку да га не признамо, али да допустимо да тзв. Косово буде део Уједињених нација.

Да се разумемо и то је донекле наш успех, јер раније нису желели ни да чују да Србија не мора да призна независност. Очито су схватили да су се околности промениле, па сада покушавају колико-толико да буду флексибилни, но било какво наше допуштање лажној држави да буде у УН је суштински признање независности, јер само независне државе су чланице УН. Дакле, то да нешто морамо и да је дошао крај нашем балансирању је притисак и ништа друго. Крај је само онда када га судија одсвира, а све док се утакмица игра, шансу морамо да стварамо. Бесконачни преговори, подизање и спуштање тензије, војска на готовс, јавна и тајна дипломатија, лобирање, на све могуће начине придобијање важних западних дипломата, пропагандни рат, шта год, све се мора укључити и узети у обзир како би се сачувао мир и како бисмо заштитили наше интересе. Рат никако не сме да буде опција, осим ако баш друга страна не полуди и не дрзне се да нас нападне, што никако не смете да искључите, али активним радом морају претходно да буду доведени до тога да би сваки такав покушај личио на крајњи апсурд. За сада, Вучић то чини маестрално. Онај ћошак са почетка текста увек успешно прокопа, избегне најдиректнију претњу и пронађе нову шансу.

Председник Србије увек користи реченицу – „Пораз није опција”. Наравно, није и не сме да буде. Уједно, додајмо и да рат није опција. Једина опција је очување мира и бескрајни преговори у недоглед. Боље сто година преговарати, него један дан ратовати. Једина наша опција је победа за зеленим столом. Верујем да то можемо да остваримо и да коначно дођемо до остварења наших националних циљева, тако што нисмо губили људске животе, већ смо употребили памет.

Народни посланик