Ренесанса односа Скопља и Београда

Специјално за „Политику”

Скопље – Француски предлог за уклањање бугарског вета на путу евроинтеграција Републике Северне Македоније (РСМ) наговестио је значајне промене у извршној власти, али и у редовима македонских парламентарних партија. Председник Либерално-демократске партије (ЛДП) Горан Милевски поднео је оставку на место министра локалне самоуправе и председника странке. Лидерску позицију у партији ЛДП на конгресу, извесно је, преузеће Моника Зајкова, која странку и грађане већ сада представља у Собрању РСМ.

Ви сте најозбиљнији кандидат за преузимање функције председнице ЛДП. Шта ћете понудити својој земљи и њеним грађанима?

Иако заступам став да о државним питањима одлучујемо сви заједно и да сви сносимо одговорност, нормално је да у једној демократији има подељених мишљења о одређеним питањима. Унутар странке се водила широка дебата о француском предлогу, која се завршила јединственом одлуком у односу на конкретне закључке, којом смо, између осталог, обавезали ову, али и сваку будућу владу, да буде опрезна током преговарачког процеса, водећи рачуна о македонском језику и идентитету. Оставка нашег председника Милевског са функције министра локалне самоуправе није резултат било каквих притисака, већ његова, лична одлука, како он каже, због политичке засићености. На конгресу, 20. новембра, треба да направимо искорак и да се учврстимо као трећи политички фактор у земљи, што је више него икада потребно грађанима. Уколико добијем поверење чланова, биће ми част да будем председница која ће водити странку.

Бугарска је на тлу РСМ отворила неколико клубова, чија имена практично величају фашистичку прошлост. Софија поручује да треба променити назив македонске гимназије која носи име Јосипа Броза Тита. Како коментаришете ове поступке?

Морамо да схватимо да на Балкану треба да градимо мостове, а не зидове. Бугарска треба да престане са свим провокацијама, као и ми на њих да наседамо или да провоцирамо. То никоме неће донети добро.

Ми нећемо дозволити рестаурацију поражених идеологија у Другом светском рату – фашизма и нацизма, и нећемо се одрећи користи НОБ-а. Треба да поштујемо историју, али и да гледамо у будућност и радимо у оним областима које нас спајају као народе и од којих имају користи државе и грађани.

Изостала је реакција ЕУ на ове потезе своје чланице. Такође, ЕУ није испунила обећање из Преспанског договора. Да ли ЕУ својим поступцима губи кредибилитет у РСМ?

Већи проблем од изостале реакције ЕУ јесте бука коју ствара опозициони блок у нашој земљи, као и наступ националистичке политичке реторике, пре свега, бугарске деснице, која користи спор да би стекла веће поверење грађана у последњем изборном циклусу. Де факто, та политика полако, али сигурно губи своју популарност, а шест изборних циклуса за две године и нестабилна владајућа већина еклатантан су доказ за то. Пуноправно чланство у ЕУ један је од стратешких циљева РСМ, стога је велики део политика усмерен на његово испуњење. Морам да се сложим с тим да евроскептицизам расте, али је ЕУ и даље најбољи пројекат и концепт за међународну синергију и заједништво. Не бих се сложила у потпуности с тим да ЕУ не испоручује оно што обећава. Данас смо сведоци да је та гаранција у виду акције где смо потписали уговор са Фронтексом на македонском језику, који признају све земље чланице ЕУ, укључујући Грчку и Бугарску.

Шта мислите о иницијативи „Отворени Балкан”?

Ова иницијатива покренула је процес стварања јаке економске зоне, која ће додатно унапредити политичке и економске односе и ојачати културне везе међу нацијама. Овај стратешки концепт даје резултате и зближава нас, али се надам да ће бити апсолвиран уласком земаља које су део њега у ЕУ. Процес евроинтеграција у овим условима де факто је отежан због саме природе догађаја војног сукоба, енергетске кризе, последица пандемије, тако да је иницијатива „Отворени Балкан” сасвим добро алтернативно решење у средњем року, али није замена за улазак у ЕУ.

Како оцењујете добросуседске односе са Србијом и како их додатно оснажити?

Билатерални односи са Србијом на завидном су нивоу, нарочито након решавања деценијског спора између МПЦ-ОА и СПЦ. Историја не памти примере где је иједан спор превазиђен без заједничке жеље, уважавања, дијалога и, пре свега, воље. Сматрам да ова релација доживљава један период ренесансе. На крају ћу нагласити да ми је Београд једна од омиљених дестинација.