Петак, 09.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Конверзација из канализације

Лично вређање, оптуживање без доказа или омаловажавање знања ушло је под скупштинске сводове. Отворено је такмичење у коме ће победник бити онај са највише отровне креативности, коме жлезде најбоље луче пљувачку.

Да ли адвокат и тужилац осећају личну мржњу када се суоче у судници? Да ли радник у фабрици мора да мрзи инжењера што има већу плату? Да ли је обавезно да два рвача један другог мрзе када се суоче на струњачи?

Не, свако ради свој посао, а страсним негативним емоцијама нема места. Барем у највећем броју случајева.

Зашто се онда деструктивна моћ мржње запаљиво уселила у српску скупштину која је пречесто театар бруталних увреда, бешчасног понижавања, презривих опаски, примитивних личних дисквалификација, па и претњи физичких обрачуна?

Наша култура јавног говора је на катастрофално ниском нивоу, чему колосално доприносе и режимски медији. Бескрупулозни обрачуни са непоћуднима су незаобилазно штиво које се са водитељских пултова или штампаних наслова убацује у све поре друштва.

Докле ће једни да се камуфлажно крију иза посланичког имунитета, а други иза флоскула о слободи изражавања, које као штит испред себе постављају и тзв. независна регулаторна тела?

Није неопходна диплома клиничког психолога да би се добио одговор. Он је једноставан: мржња је прикривени исказ немоћи, страха од „оних” других. Упоредно обожавање групе којој припадају и агресија према свима који друкчије мисле.

Иза надмене, често и вулгарне ароганције, налази се рационална спознаја да са ривалима немате довољно аргумената за квалификован дијалог. Оно што мрзим код других је оно од чега страхујем код себе. Пошто се та озбиљна мањкавост прикрива по сваку цену, прибегава се децибелима, увредама и псовкама.

Доказ инфериорности представља се као атрибут супериорности. Незнање као узвишена врлина додељена је само одабранима. Мрзе што немају оно што код других препознају, а пошто су неспремни да то стекну радом и учењем постају највеће жртве сопствене мржње иако им се чини да су на врху моћи.

Понекад и разумем мрзитеље. Свесни у дубини душе да у слободној утакмици квалификација и знања не би богзна шта остварили, захвални странци што им је дала посао и плату коју не заслужују, спремни су да хватају за гркљан сваког ко угрожава ту лагодну позицију.

Исто важи и за мрзитеље власти, посебно шефа државе. Не мање се систем или поредак владајућих коалиција мржњом. Она може да буде инспиратор акције, али уколико се уграђује у одлуке, онда од тога нема ништа. Мржња је лош и непоуздан савезник, али ефикасан загађивач јавног простора.

У том мучном процесу свеопште примитивизације друштва, саботерског рада да се удаљи од елементарне толеранције и уведу параметри културе и цивилизованог дијалога, срамну улогу имају медији који су некритички прихватили да буду слуге режима, портпароли власти и страначки мегафони. Постали су инкубатори говора мржње од којих не може слободно да се дише.

Велика је и квалитативна разлика између медија који су добровољно прихватили уређивачке политике које их приближавају овој или оној политичкој опцији и медија који су спремни да шире полуистине, „алтернативне чињенице” или лажи само да би се додворили властима.

Информација је светиња, коментар је слободан, златно је правило новинарства, што значи да је свака вест ту да информише, а сваки коментар да промовише одређено мишљење. У жару борбе дозвољени су цинизам, иронија, директност или алузије, али се зна шта не: увреде ад хоминем.

Управо то последње, лично вређање, оптуживање без доказа или омаловажавање знања ушло је под скупштинске сводове. Директивно. На вишем месту одреди се мета, а онда удри. Отворено је такмичење у коме ће победник бити онај са највише отровне креативности, коме жлезде најбоље луче пљувачку.

Потом следи медијска „обрада” задатих тема и ликова. Нон-стоп, 24/7. Ништа од непристрасних информација о питањима од јавног интереса.

Власт је уверена да обрачуном са „фашистима”, „издајницима”, регрутима „хибридног рата”, „лоповима” и свом силом „олоши” на опозиционој сцени придобија подршку. Можда оних који пред сеоском кафаном испијају пиво из флаше да би их потом „обрадио” Јавни сервис? Ситни су то и непоуздани политички поени. Опозициони наратив држи се „диктатора”, „патетичног аутократе”, „сејача мржње”.

Најодговорнија је власт која не заборавља да њен задатак нису само БНП, аутопутеви и болнице, већ и подизање општег образовног и културолошког нивоа становништва.

Нисам истраживач јавног мњења, али стичем утисак да се приближавамо тачки гађења. Људима је преко главе. Заморени су хорским декламовањем патриотизма у време када се ни једна од великих афера корупције и криминала не приводи откривању истине. Кладио бих се да народ више занима ко му је и како покрао паре, него онај ко по „мишљење” одлази у страну амбасаду.

Срозавање у каљугу добија на брзини изазивајући све дубљу и дубљу поларизацију. Са речи се прелази на дела. Увреде из политичких клупа или са страница таблоида неконтролисано се претачу у металне полуге. Па тако догурамо до тога да се новинарима листа „Данас” прети да ће проћи као они у париском сатиричном листу „Шарли Ебдо”, јануара 2015, када је убијено 12 људи.

Може власт ефикасно да ухапси починитеље, може и да их осуди, али ништа се неће променити – или ће се променити нагоре – све док они који су најодговорнији за управљање земљом не схвате да су управо они регрутни центри насиља.

Нико не тражи фластер на устима друштва. Управо обрнуто. Треба свакоме омогућити да каже шта мисли, али то што има да каже мора да буде у границама коректности. Агресивност којом се власт брани је дешифрована. Она ја знак слабости, а не конструктивне енергије.

На све то иде и опоро подсећање да ослобађање јавног простора од националне, верске или сваке друге мржње није спонтан процес, већ се иницира по бриселским кабинетима где „нормализацију” постављају као предуслов уласка у ЕУ.

Дуг је пут од посланика који су вадили пиштољ на студенте, вређали се по националној основи, били изношени из сале, поливали се водом или гађали компјутерским „мишем” до политичара са цивилизованим манирима. Дуг је пут, а било би време за први корак како би се упристојили. Ако се навикнемо на вербално насиље, врло брзо ћемо и на физичко. Нема компромиса између цивилизоване конверзације и конверзације из канализације.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

distanca
Uz svo uvažavanje,ali tekstove ovog gospodina ne mogu da čitam. Ista polazišta, ništa se ne menja, uvek mu je Srbin kriv, bilo da je reč o SPC,ili vlasti.
darko011
@distanca. Nemojte da čitate... Ima nas pristojnih ljudi...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.